ОД ЉУБЕ ЗЕМУНЦА ДО АРКАНА: До данас је његова ликвидација МИСТЕРИЈА - како је погинуо "последњи Титов војник" (ВИДЕО)
Пуштено је неколико верзија његовог убиства.
Дарко Ашанин (43) ликвидиран је 1. јула 1998. године док је у свом кафићу "Колосеум" у елитном београдском насељу Дедиње гледао фудбалску утакмицу Холандија - Аргентина. И то је отрпилике све што је полиција хтела да се појави у јавности, ко га је убио, зашто, па чак и како је ликвидиран, остало је под велом тајне. Човек који је много знао, много радио за тадашњу СФРЈ, очигледно је многима сметао и морао је да нестане и да буде заборављен.
Бесплатан водич корак по корак: Како трговати ценом акција
ЗАРИЛА НОЖ У ВРШЊАКИЊУ: Ужас у Зрењанину - девојка покушала да УБИЈЕ другарицу
(УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО) НА ПУНОЈ АДИ КРВНИЧКИ ЈЕ ШУТНУО У ГЛАВУ: Језив снимак из Београда - само ЈЕДАН ЧОВЕК покушао да помогне
За њега су многи говорили да је последњи Титов војник, који је остао веран некадашњем доживотном комунистичком председнику и врховном команданту деценијама и после Титове смрти. Ашанин то није ни крио, имао је на зиду Титов портрет и на то је био поносан. Није крио ни да је радио за тадашњу тајну службу, на елиминацији политичких противника режима. До смрти се декларисао као Југословен.
Попут многих из некадашњег југословенског подземља и Дарко Ашанин је био дете војног лица. Рођен је у Јајцу, садашњој Босни и Херцеговини, 1958. године.
Био је боксер, који је срећу потражио на Западу, у Немачкој, као и многи пустолови тог времена. Тај пут је за многе био исти, одлазак у подземље а затим врбовање од стране неке од тајних служби из бивше Југославије, Савезне или Републичке. Радио је као избацивач по дискотекама што му је пружило добру прилику да упозна крем југословенског, пре свега српског подземља у Европи и Немачкој. Те везе је одржао до краја живота, а списак његових познаника био је импозантан, од Љубомира Магаша познатијег као Љуба Земунац, који је једно време био шеф Југо подземља у Немачкој, до Жељка Ражнатовића Аркана.
Са својим колегама из подземља делио је и исту страст - волео је коцку. Наводно је организовао илегално коцкање и као домаћин, на такозвану "пикслу" узимао је велике суме новца.
Осамдесетих година врбовала га је Савезна служба, наводно је тадашњи истакнути функционер Стане Доланц оформио посебно Одељење у Савезној служби која се бавила ликвидацијом истакнутих чланова политичке емиграције. Дарко Ашанин је био један од егзекутора. Наводно је главни човек за регрутацију криминалаца да почну да раде за "праву страну" и "нашу ствар" ишла управо преко Дарка Ашанина.
Његово име се доводило у везу са ликвидацијом албанском емигранта са Косова Енвера Хадрија 1990. године у Бриселу. Хадри је у колима на семафору чекао да се укључи зеленео светло када је на њега отворена ватра из аутомобила поред.
Наставак те приче добио је неочекивани обрт, месец дана касније и то у Београду, у клубу "Нана" када је убијен боксер Андрија Лаконић. Тада је шира јавност први пут чула да постоји неки Дарко Ашанин и да је то неки опасни тип.
То убиство је разоткрило многе мрачне тајне и показало да унутар југословенских служби бесни озбиљан међусобни рат. Андрија Лаконић је седео у сепареу са Веселином Вукотићем и Дарком Ашанином, а по неким информацијама управо су та тројица и одрадили "бриселски посао". У једном тренутку је дошло до свађе међу тројицом сарадника и после краће свађе уследила је пуцњава. Лаконић је остао на месту мртав.
Истрагу је водила београдска полиција, један од главних инспектора био је Мирослав Бижић. Полицајац је знао ко су тројица из "Нане" и да су и убијени и двојица осумњичених радили за Савезну службу. Инспектор Бижић је покушао да их заштити, да заметне неке трагове, али је уследио брз одговор републичке тајне службе. Сви покушаји Савезног ДБ да своје пулене заштити, нису успели, цела афера је испливала у јавност, а на оптуженичкој клупи се нашао и Мирослав Бижић. Ашанин, Вукотић и Бижић су осуђени, Ашанин је ускоро ослобођен. Полицајац је добио само условну осуду, али је експресно избачен из службе. Бижић је постао приватни детектив, али му каријера није дуго трајала, убијен је 1996. године у Новом Београду.
Ашанин се склонио у Грчку, али је тамо завршио у затвору. Током побуне, како је својевремено испричао, у ћелију су му упала два затвореника, њему непозната. Напали су га, један од њих га је избо неким сечивом. Ко зна како би се све завршило да Ашанину није притекао у помоћ други затвореник, Рус, који је кренуо да га брани. Нападачи су побегли, Ашанин је преживео, а после је изваио да мисли да су нападачи били Албанци и да је у питању била освета, највероватније за Хадрија.
Ашанин се касније вратио у Београд, отворио свој клуб. Мислио је да је сигуран удомовини којој је служио цео живот. А онда је дошао јули 1998. године. Ашанин је гледао фудбалску утакмицу када су се зачули хици. Остао је на месту мртав, Погинуо је можда и последњи Титов војник.
Пуштено је неколико верзија његовог убиства, по једној он је убијен рафалом из аутоматског оружја, по другој, ликвидиран је хицем из снајпера. Увиђај и истрага су рађени прилично траљаво, јер чини се да није било праве воље да буде и решено.
Касније су се појавила два трага, један је водио у Републику Српску, јер је наводно један човек оданде платио ликвидацију Ашанина, а наручилац је била особа из Србије. И тај човек из Републике Српске је касније ликвидиран, тако да се сваки покушај истраге ту зауставио.
Један од сведока сарадник у процесу против припадника земунског клана, Дејан Миленковић Багзи, изјавио је да је својевремено један од вођа те криминалне организације Душан Спасојевић изјавио да је Ашанина убио "пијани Звездан Јовановић грешком". Ни тај траг није до краја истражен.
