ОНА ЈЕ ДВА ПУТА РОЂЕНА И СЛАВИ ДВА РОЂЕНДАНА! Невероватна прича Маријане Томић са Златара!
Петорица ловаца из Ојковице су пре тачно четврт века буквално отргли од смрти петогодишњу цурицу, а о том догађају се и дан-данас са страхопоштовањем прича по селима око Нове Варош.
Маријана Томић, удата Филиповић, не само да слави два рођендана него је и два пута рођена.
Један рођендан слави на онај дан 1989. кад ју је родила мајка, други рођендан слави на дан кад је, како каже, други пут рођена у зиму 1994, кад је на чудесан начин спасена из сметова изнад родне Ојковице и отргнута од смрти.
МУШКАРАЦ (35) ИЗБОДЕН У НОВОМ ПАЗАРУ: Крвава туча у супермаркету
"БИО ЈЕ НА ЖУРКИ, А ОНДА НЕСТАО" Родитељи младића из Земуна трагали за сином, па пронашли његово тело у гаражи
ПЕТАРДА РАЗНЕЛА ШАКУ МЛАДИЋУ (24) ИЗ АДЕ: Остао без прстију десне шаке кад му је експлодирала у руци
Прича о петогодишњој девојчици нађеној у сметовим под скутом мртве баке Јованке и данас се, тачно две и по деценије касније, препричава по селима око Нове Вароши.
Са страхопоштовањем, са сузама, она је у међувремену постала мит, епска прича о девојчици коју је само бог спасао и вратио у живот.
- Ни сам не знам што смо тог јутра, снег је био велики, сметови на све стране, страховита хладноћа, нас петорица ловаца, мој син Јован, комшије Раде и Добросав, и Јованов шурак Мирослав Мутавџић окренули тим путем, ка сеоској црквини, према месту на ком је у давна времена била црква. Као да нас је сам бог тог јутра окренуо на ту страну којом смо ретко кад ишли - прича данас Марјан Роговић из Ојковице, сведок и актер спасавања.
Километар од последњих кућа у селу, у смету, Раде је, наставља Марјан, приметио прамен косе који је вирио из снега.
- Око нас су били керови, почели су да лају, Раде је викнуо, просто крикнуо: ''Марјане'', у том тренутку из смета чуо се сасвим тих вапај, звук детета. Притрчали смо, почели да разгрћемо снег, нашли смо најпре Јованку, била је мртва, укочена, смрзнута, а онда смо под њеним скутом угледали детенце, девојчицу, једва смо је ишчупали из бакиног загрљаја - прича Марјан.
У девојчици је, наставља причу Марјанов син Јован, још један од сведока и актера драме изнад Ојковице, била тек мрвица живота, питање трена кад ће престати да дише.
- Подигли смо девојчицу, пригрлили, сећам се, рукице су јој биле укочене од мраза, једва је дисала, била је изнемогла, није било друге, трчећи смо је донели до првих кућа, до комшија. Кад смо прекорачили праг, девојчица се поново снемогла, помислили смо да је губимо. Онда је Горица, домаћица куће, почела да јој даје дисање уста на уста, девојчица се некако повратила, звали смо лекаре - прича Јован.
Тек после, спасиоци су сазнали, Јованка је претходне вечери, око пет увече кренула из суседног села, од своје сестре ка својој кући, за руку је повела и унуку Маријану. Шта се после десило, не зна више нико. Претпостављају да се Јованка у сметовима, носећи Маријану, уморила, да је села да се одмори па је сан преварио, или, пре ће бити, да је у немогућности да настави даље, легла у смет, загрлила девојчицу, ставила под свој скут и тако заноћила. Ујутру, под главом Маријане нашли су опанке девојчице, као да су намерно тако постављени да јој глава не буде у снегу. Истина је и да је ноћ коју су бака и девојчица провеле у снегу, од пет или шест увече до 11 сати следећег дана, кад су их нашли, била једна од најхладнијих те зиме, да је читаве ноћи изнад села беснела мећава.
- Маријану је те ноћи бог спасао, ми смо били само извршиоци. Питање минута било је кад ће девојчица престати да дише, кад ће се смрзнути, да смо мало закаснили, не бисмо успели. Право чудо је и то што смо тог јутра наишли баш тим путем, да нисмо отишли десет или 20 метара лево или десно, прошли би, не бисмо их видели и Маријана би се смрзнула - причају Марјан и Јован.
