ПРИМИО ПОРУКУ НА ПЕЈЏЕР, ПА ПРОНАЂЕН МРТАВ ИСПРЕД СВОГ СТАНА! Смрт која је заувек остала МИСТЕРИЈА
Ромео Савић пронађен је мртав 8. новембра 1994. године.
Рођен је 1970. године у Београду, а када је ушао у двадесете, важио је за једног од такозваних краљева београдског подземља.
У његовом домену била је трговина наркотицима, а тврдио је да није криминалац јер продаје само дрогу отету од дилера који су радили за полицију. За разлику од већине својих другова по оружју, он није пристајао да га зову криминалцем.
"КАКО ЈЕ МОЈ ТАТА УБИО МОЈУ МАМУ" Потресна исповест Дејана из Панчева о НАЈСТРАШНИЈЕМ догађају његовог живота!
НАСТАВЉЕНО СУЂЕЊЕ МАНЕКЕНКИ! Ребрача се није појавила - познат разлог
ТРОЈИЦА УХАПШЕНА У НОВОМ САДУ ЗБОГ РАЊАВАЊА ПЕВАЧА ЗВЕЗДА ГРАНДА! Тукли га рукама и ногама па му зарили НОЖ У СРЦЕ
Ромео Савић, као и већина криминалаца, није волео полицију ни мало, а још маје је волео оне који учествују у криминалним радњама. Управо из тог разлога је неретко имао окршаје са дилерима који раде за полицију или самим дилерима унутар полиције од којих је отимао дрогу којом је касније сам трговао.
Почетком септембра 1994. Ромео Савић је, из само њему знаних разлога, одлучио да јавно изнесе тешке оптужбе на рачун појединих полицајаца, што му је вероватно дошло главе. Два месеца касније, 8. новембра, преминуо је под чудним околностима.
Претходне вечери касно се вратио кући, нешто пре три сата ујутру добио поруку преко пејџера да се јави двема девојкама, изашао, а у шест је пронађен мртав испред врата свог стана.
Обдукцијом је утврђено да је имао трагове кокаина у крви, што је његова мајка порицала. Убеђена је и да је пожртвованом лекарском интервенцијом живот њеног сина могао да буде спасен. Девојка чије је име стајало испод поруке рекла је Ромеовој мајци да је она није послала, да је то урадио неко други.
Вера у бога
У једином разговору за новине Ромео Савић је изрекао тврдње које је било немогуће проверити, а поготову доказати. Специфично је било и његово објашњење онога што је чинио:
"Колико је било против закона, бар је двапут толико било поштено. Лоше сам пролазио, али сам радио исправно".
Није дозвољавао да га називају криминалцем.
"Оне који за себе тако кажу не могу да разумем".
На питање како би онда објаснио то што ради и шта заправо јесте, одговорио је:
"Нисам криминалац, већ човек који мора да ради неке ствари. Не привлаче ме велике паре и зато сам нормалан. Али пара имам. Ако бог да, имаћу их и више".
Објашњење како је дошло до тога да га обележе као криминалца такође је било јединствено:
"Отимао сам 'робу' и аутомобиле поквареним полицајцима. Волео сам да то радим инспекторима који су и сами криминалци, а нису имали смелости да стану наспрам мене. Можда сам и претеривао, али се кунем да нико поштен од мене није страдао. Увек сам узимао од цинкароша, пијанаца, индијанаца... понижавао их и малтретирао. Често сам то чинио због других. После ме је и то пуно коштало."
Неколико пута је упозорен да прекине с таквим понашањем, али није хтео да слуша. Говорио је - због поноса.
Полицијска дрога
Уверавао је да му је у личном рату против инспектора криминалаца поштење налагало да им отме све што су бесправно стекли, да им је требало много времена док нису смогли храбрости да му се супротставе. Прекипело им је, каже, кад је њиховим дилерима почео да отима дрогу. Страст у потрази за, како ју је називао, "полицијском дрогом" тешко је било разумети. Уживао је у ономе што ради јер је знао каква је увреда за људе из тог света кад им отму "робу".
"Сви знају да је Београд пун полицијске дроге. Има у полицији честитих људи, шмекера којима је јасно шта се дешава, који не продају савест за 50 или 100 марака. Имам тројицу пријатеља инспектора, нормалне људе. Није потребно ни да ми кажу како би ме стрпали у затвор кад би имали доказе. То знам и не замерам им, јер су прави полицајци. Отимачина с 'моралним ставом".
Није подносио наркомане
Савић није желео да говори о томе шта је радио са отетим наркотицима, али је објаснио на који начин је до њих долазио:
"Упадао сам у куће у којима се скоро јавно ваљала дрога, отимао све што сам затицао. Једанпут, двапут, трипут... И ко би нормалан то трпео? Нико! Али сам добро знао коме дрога припада, морали су зато да буду мирни. Не подносим ни наркомане, а многи моји пријатељи су зависници. Поделим им паре иако знам да би ме продали будзашто, јер је дрога чудо... Није ми жао ничега што сам чинио јер сам радио самостално и својеглаво. И није ми жао ничега што сам учинио због пријатељства. Надам се да ће ми тако бити враћено".
