“ПУЦАЈ У МЕНЕ, НЕ ДАМ ДЕЦУ!” Потресна исповест сестре трагично настрадалог чувара у масакру на Врачару: Много боли…
Кад смо га видели у капели, према његовом изразу лица и стиснутим песницама сигурна сам да је излетео пред дечака-убицу, кроз сузе прича Влаховићева сестра.
Белу једноспратну кућу у насељу Вишњичка Бања коју је Драган Влаховић (53), прва жртва крвавог пира помахниталог дечака, а коју је саградио с породицом, запосела је велика туга.
ПОСТОЈИ МОГУЋНОСТ ДА БУДЕ КАЖЊЕН?! Ево на који начин ће одговарати убица из "Рибникара"
ОДГОВОР НА КЉУЧНО ПИТАЊЕ МАСАКРА ИЗ "РИБНИКАРА": Отварају се карте малолетног убице - како ово нико није приметио?
ЧУВАР УБИЈЕН ИСТОГ ТРЕНУТКА, ЕВО ДА ЛИ ЈЕ РАДИО ВИДЕО НАДЗОР: Гашић открио нове детаље масакра у школи на Врачару
Његова мајка и сестра непрестано плачу, а отац нетремице гледа у слику јединог сина, који је, каже, страдао на месту које је сматрао другим домом, у Основној школи "Владислав Рибникар", где је радио као обезбеђење.
- Скувала сам кафу да одем да попијем с братом на Лешћу. Срећа, па је сахрањен на неколико минута хода од наше куће, те можемо да одемо кад год пожелимо - говори неутешна сестра, док њена мајка лежи поред у постељи и вида ране од операције, али и оне на души, које сигурно никада неће зарасти.
Поносна на брата
Поносна на брата, сестра каже да може да га замисли како се испречио пред убицу да би заштитио децу.
- Нисмо спремни да сазнамо детаље, али тачно знам како је мој брат реаговао. Кад смо га видели у капели, кад смо видели његов израз лица и по стиснутим песницама сигурна сам да је излетео пред њега и рекао: "Пуцај у мене, не дам децу!" Знам да је први погинуо и у свој муци је добро што није видео тих девет палих анђела, рањене - казала је.
Да није само Драган волео децу него и она њега, породица је знала одувек, а због те његове особине руководство школе у којој је 3. маја после Драгана убијено деветоро деце, рањено петоро и наставница историје тражило је од агенције за обезбеђење чији је био радник да га врате кад су га распоредили на друго место.
- Радио је у Приштини у обезбеђењу, тамо смо рођени. Кад је прешао у Београд, распоредили су га у школу и после пет година је отишао на друго место, али је школа тражила само њега и тако се вратио - препричава Драганова старија сестра.
Драганова мајка непрекидно кука за рано и изненада угашеним животом сина, чије слике стоје на полицама по читавој соби, као и портрети и цртежи које су му у знак захвалности посветили ученици.
- Нема мојих очију, моје душе, мог сина, све ми је нестало, нада наша, јој мени, куку нама, нема нашег Микија, Милета. Празна кућа нам остала - уз јауке прича неутешна жена.
Ово боли до кости
Поред породице и пријатеља, родбина и читав комшилук жале за Драганом. За њим плачу у пошти у којој је плаћао рачуне, у фарбари и продавницама јер су га знали као насмејаног, ведрог и доброг човека. Породици се јављају и непознати људи да покушају да им олакшају муку.
- Много боли... много... Драган је био јединствен син, брат, ујак, стриц, хуман, одмерен, благ, племенит до сржи, непогрешив и непоновљив... зато и боли оволико. Знате кад тражите грешку, знајући да сви грешимо, свесно или несвесно, али он је није имао. Мој брат је имао много духа и умео је да се бори с осмехом и кад му је било најтеже. А није увек било лако. Имали смо трагедије и с мамине и с татине стране, али ово... ово боли до кости и још дубље - исповеда се братовљева Дада.
Она се с муком присетила кобног дана и како је сазнала да јој је брат убијен.
- Иду вести и чујем дешава се нешто на Врачару, али ништа више нисам чула ни да су пуцњи у питању, шила сам костим за унуку. Прво ме је позвала ћерка и питала ме је да ли ујко ради јер јој нешто треба, а не јавља се. Затим сам га позвала једном, други пут. Није се јавио. Зове га и друга сестра. Укључујем вести и чујем за пуцњаву и да је то његова школа. Док телефонирам, на ТВ наједном угледам Драганов лик, али себе убеђујем да то није то. Сестра зове и кажем јој: "Не, не, Цаки, није то он, мислим да је прошао испред камере." Тражимо даље информације. Зовем школу, нико се не јавља. Онда зовем његову колегиницу, а ни она се није јавила. Зовем полицију... Рекли су да не дају информације преко телефона и да би било добро да дођем. Они су ме питали: "Јесте ли сами? Све ми је било јасно" - препричава сестра настрадалог чувара.
После тога су дошле комшије. А онда су уследили гласна кукњава и јауци, па је све утихнуло. Остала је туга да говори о једном добром чика Драгану.
Ђаке знао и по јакнама и ранчевима
Чика Драган, како су га звали ученици школе у којој је радио, добијао је редовно од њих честитке за Нову годину.
- Ми смо знали какав је Драган, али он се није хвалио тиме нити био надмен због тога. Показао би нам их успут неке цртеже. Његова љубав према ученицима те школе и колективу била је искрена и они су то препознавали и узвраћали му најлепшим емоцијама. Он је то, међутим, доживљавао као нормалну ситуацију и, када је имао слободан дан, дешавало се да га зову и по тим позивима сам видела да је он школу доживљавао као другу кућу и био као члан породице свима јер је препознавао по изгледу који је чији ранац, поименце би рекао које дете носи такав и такав ранац или јакну. Звали би га да траже ствари које су заборавили, изгубили, а он је знао све. Љубав према деци му је била урођена, а и с професорима је био у дивној комуникацији - препричава сестра.
У смрт отишао пресрећан
Драган је дан пред трагедију био неописиво срећан.
- Мама нам се повредила, сломила је потколеницу и иза нас је много тешких шест месеци, њене и наше борбе и стреса да стане на ноге, болнице, операције... Био је седам дана на боловању, а иначе није користио боловања да би бринуо о мами, поред неговатељице коју имају наши родитељи. Он је желео да буде с мамом. Успели смо. Мама је после Васкрса поново проходала с ходалицом и он је био тих задњих десет дана неописиво срећан. Ма био је толико срећан да полети од задовољства. Никада нећу заборавити, 2. маја ми је рекао: "Дадо, ићи ћу сестрићу да честитам рођендан, па после до града," а ја сам остала да офарбам маму и шијем унуци костим за маскенбал - присећа се Драганова сестра.
