УПУЦАН ИЗ ХЕКЛЕРА ДОК ЈЕ ДАВАО БАКШИШ "То је било најсмешније убиство у Београду" - како је Воја Американац "оверио" инспектора (ФОТО)
Деведесете године и дан данас изазивају велику пажњу јавности.
Приче из деведесетих година полако постају легенде. Сваки крај у Београду имао је своју групу опасних момака, па се често могло чути како је главни град "џунгла".
ЗАНИМАЈУ ВАС ЕЛЕКТРИЧНИ АУТОМОБИЛИ? Сада можете трговати ценом њихових акција!
"АУТОБУС ДИРЕКТНО ИШАО НА МОГ МУЖА, ОСТАЛА САМ БЕЗ ГЛАВЕ ПОРОДИЦЕ" Очајна супруга погинулог возача у удесу
ЈЕЗИВЕ ТВРДЊЕ: Један од озлоглашених земунаца је ЖИВ, иако се годинама веровало да је УБИЈЕН?
Име које посебно интригира све је Војислав Раичевић, познатији као Воја Американац. Прича о њему је прича о почетку клана "Америка".
За њега се говорило да је највећи убица са београдског асфалта, а оно што је посебно занимљиво јесте што крајем 1997. године Воја Американац нестаје. Иза њега је остао запаљен џип и мистерија. Говорило се да је његово тело једно од три забетонирана и бачена у Дунав код Голупца. Затим да су га осветници мучили, исекли и његове делове тела разбацали по Београду. За његов нестанак се причало и да је оно освета италијанске мафије из САД. Чињеница је, ипак, да полиција ништа није открила, а три године после нестанка проглашен је мртвим.
Јордан Антонић Јоца, бивши командир Централног затвора у Београду, испричао је о Воји Американцу:
- Мислим да је он убио инспектора Бижића. То је било најсмешније убиство у Београду. То се десило код Меркатора на Новом Београду. Воја се прерушио, свирао је фрулицу, Бижић је застао да чује како овај свира "Моравац", и кренуо да извади да му да бакшиш, а Воја извади хеклер и упуца га. То сам чуо. Воја је радио за паре, кад се појавио овде деведесетих, кренула су убиства. Ја сам њега упознао у "Луву" код Горана Вуковића. Једном зове мене Горан и каже да је Воја ухапшен због убиства и ако могу да му помогнем. Међутим ја док сам отишао до затвора, њега је већ неки колега истукао у самици. Три дана касније пусте га из затвора. Воја је држао локал прекопута сунчаног сата на Славији, то је био неки маркет. Близу је била и Ступица.
Горан Мајмун је увек паркирао кола код Војиног локала. Знам кад је пао Крсто Станишић, његов друг, мени каже Воја да дођем у маркет и да понесем шта год хоћу за Крста, он је волео слатко. Воја то ништа није наплаћивао, отворио је то за те своје другове и кад су у невољи, он им џабе даје све што треба. Долазиле су и остале наше колеге чувари и носили то затвореницима. Давао је Воја то и чуварима, ваљда пита ове његове ко је добар према њима и онда да чуварима кафу, шећер, уље, то су деведесете године, тога није било, ниси могао да купиш ни да си хтео. Чак је частио тог чувара који га је пребио у затвору, каже: "Ја сам био крив." Воја је био симпатичан, имао је дечије лице, коврџаву, уфрћкану косу, као да га црнац правио, леп човек. Кажу да су Воју мучили пре смрти, да постоји филмска трака, да су га секли док су га испитивали.
