ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЗАВИО У ЦРНО ЦЕЛУ СРБИЈУ! Убио мајку, дете и пса - речи убице ЛЕДЕ крв у жилама (ФОТО)
Илија Вујић Бумбар и Дарко Лончарић починили су пре 28 година свирепо убиство у Похорској улици у Новом Београду.
Злочин који је Београд завио у црно и због своје бруталности занемео читаву Србију, а којим је отворена серија монструозних злочина током деведесетих година, одиграо се пре 28 година у Похорској улици број 33 у Новом Београду. Жртве су били мајка Вера (42) и њен син Давор (13) Жидић, као и њихов кућни љубимац кокер шпанијел. Верин супруг Жарко и други син преживели су само зато што нису били у стану.
ЏОНИЋ НАКОН УБИСТВА КОД КОМШИНИЦЕ ПИО КАФУ: Изговорио језиве речи, па се ухватио за главу и почео да плаче
БЕЛИВУК ИЗЛАЗИ ИЗ ЗАТВОРА, ДЕО БЕОГРАДА ПОД БЛОКАДОМ! Јаке полицијске снаге - њих тројица данас на испитивању
ОД ЈЕДНЕ РЕЧЕНИЦЕ СВИ ЗАНЕМЕЛИ! Касапину са Теразија прети дуга робија, а овако се бранио на суђењу (ФОТО)
После овог злочина уследило је време кад су ликвидиране породице, често и због погрешног типовања и приче о огромном богатству које није постојало. Жидићи су, такође, убијени због гласина и бујне маште. Давор се једног дана у време хиперинфлације у школи појавио у новим патикама и почела је прича да је његов отац приватни зубар. Од приватног зубара постао је власник ланца ординација. Прича је на крају нарасла на сеф у зиду у коме је пола милиона марака. Кад је та фантазија дошла до ушију Илије Вујића Бумбара и Дарка Лончарића Лончета, судбина Жидића била је запечаћена.
"Мртва уста не говоре" понављао је Илија Вујић себи кад је тог суморног 1. децембра 1993. године у подне пошао у новобеоградску Похорску улицу носећи пиштољ са пригушивачем. Присећао се, како је касније тврдио у судници, сцена са ратишта, кад је људски живот за њега изгубио вредност. Док су се њихови суграђани борили са инфлацијом и живели месец дана растежући пет немачких марака, Илија и Дарко кренули су да опљачкају породицу Жидић, убеђени да у стану имају сеф са пола милиона марака.
"Реци где је новац"
Дарко је позвонио на врата, а у позадини се чуло да ради усисивач. Вера је отворила и Дарко јој се љубазно представио као пријатељ њеног мужа Жарка коме је донео неке књиге. Кад је одједном испред себе угледала и Илију са пиштољем у руци, Вера је схватила своју кобну грешку, али већ је било касно. Тада је вероватно помислила на сина Давора у кухињи и окренула се ка њему, али је Илија зауставио хицем у леђа. Усисивач је и даље радио, а пас лајао на уљезе, али то није сметало Дарку да однесе рањену Веру у дечију собу.
- Реци где је новац - питао је, али одговора није било.
Вујић је за то време претурао по стану и сусрео се са дечаком. Прецизним хицем одмах га је погодио у срце.
- Реци где је, убићу ти дете - урлао је Дарко, иако је мали Давор тада већ био мртав.
Илија је потом ударио Веру пиштољем марке "берета" по глави. Са још неколико метака убио је и пса који га је претходно угризао. Вујић је затим пуцао Вери у врат, а онда су обојица побегла из стана без плена.
Вујић је после рата продавао жетоне у једном билијар клубу у Земуну. Кад је група са којом се дружио почела да кује план како Жидићима да отме новац, одмах се пријавио да он приликом упада носи пиштољ. У Веру и Давора пуцао је из непосредне близине.
Умирала полако
Вери је испалио прво један хитац у леђа, да би поживела таман толико да му ода где се налази 500.000 марака. После те прострелне ране, а погођена је са леђа у јетру, Вера је могла да се креће, али је трпела интензиван бол. На крају јој је пуцао у врат. Искрварила је, а лекари судске медицине утврдили су да је смрт наступила полако. Хитац је Давору испаљен у лице, са око 20 центиметара даљине. Код дечака је смрт наступила веома брзо, услед двоструке прострелине аорте. На пса породице Жидић испалио је четири хица, од којих га је један погодио.
Бумбар је у истрази изјавио да је у Давора пуцао без размишљања, јер му је на вуковарском ратишту речено "да прво пуца, па онда да гледа где је пуцао". На суђењу је касније покушао да се оправда, тврдећи да је пуцао инстинктивно, али таквој одбрани нико није поверовао.
- Нисам имао намеру да их убијем, учинио сам то случајно. Први метак погодио је Веру у гужви на вратима, а у дечака сам пуцао инстинктивно - бранио се у судници Вујић.
Београдска полиција је дала све од себе да нађе суровог убицу из Похорске улице, али без успеха. Чак су нудили и "опрост дела" криминалцима уколико им дају валидне информације. Онда је до једног инспектора дошла информација да се неки тип у билијар клубу у Земуну хвали како је убио жену и дете из Похорске. Вујић је ухапшен, а један од кључних доказа била је кап крви коју је полиција нашла а која није припадала жртвама. То је била крв убице Вујића, кога је пас угризао за руку. Тада није било ДНК анализе, али се поклапала крвна група.
Шокирао инспекторе
Овај злочин помиње се и у култном филму "Видимо се у читуљи" када се на снимку види тадашњи инспектор београдске полиције Љубиша Милановић, прилично шокиран монструозном изјавом Вујића.
- Кад смо га питали зашто је убио дете, један од убица је рекао: "Ко га је**, он је требало да буде у школи". Мислим да неколико минута ником од нас инспектора није могло да дође до свести шта је он изговорио - испричао је у филму тадашњи инспектор за крвне и сексуалне деликте београдске полиције Љуба Милановић.
Сведоци, који су га виђали у локалном кафићу у Земуну, изјавили су на суду да им је испричао да је убио жену и дете, али да му нису веровали. Једном од њих је тражио паре за пут, тврдећи да је починио злочин, али тај младић је био убеђен да је Бумбар измислио причу само да би се домогао пара. Познанику, коме је продавао жетоне у билијар клубу, испричао је да га је ујео пас у Похорској и да је учествовао у свему што се тамо дешавало, али му ни он није веровао. Када га је повезао до куће, Бумбар му је тражио револвер "да се мало игра у колима", што му је било чудно, али ништа друго није одавало да је он убица из Похорске. Код младића, који је био оптужен за типовање стана, Вујић је преспавао неколико пута, кад је побегао од куће. Жалио се да се посвађао са оцем, који је алкохоличар. Мајка тог младића дала му је 300 марака, само да би отишао из њихове куће, јер јој је запретио да ће јој убити сина.
Илија Вујић је особа без морала и осећања кајања, а његов једини циљ била је корист. Боравак на ратишту није утицао на његову урачунљивост, утврдили су неуропсихијатри и клинички психолози. Пред њима он није испољио жељу да маскира догађај у Похорској, нити је изразио кајање. Код њега је уочен инструментални тип агресивности, коју испољава кад хоће да се домогне новца. Професор са ВМА, који га је испитивао, истакао је да је у њиховој болници прегледано око 15.000 људи који су доживели ратне стресове, али да код Вујића нису уочили стресне промене, нити се могло говорити да болује од траума са ратишта такозваног вуковарског синдрома.
Није ни трепнуо
На изрицању пресуде, Илија Вујић стајао је мирно у судници, гледајући испред себе. Једва прометним покретом руке покушавао је да размрда зглобове са којих су мало пре тога скинуте "лисице".
- Осуђујем вас на смрт - саопштио је судија Стојан Никић.
Вујић који је тада имао 26 година није ни трепнуо. Леденим погледом посматрао је црвени зид и државни грб испод кога је седело петочлано судско веће. Као да му је било свеједно то што су ти људи одлучили да он више нема права на живот. Док је судија читао пресуду којом је Дарко Лончарић такође осуђен на најстрожу казну, Илија Вујић Бумбар деловао је и даље одсутно.
Пет година касније Вујић је написао молбу министру правде за помиловање. Смртна казна је у то време у Србији још важила и из закона је избрисана тек 2002. године. Илија је тада писао да све време у његовој самици гори свећа за кајање. Навео је да га је отац малтретирао као дете и да је на ратишту прошао страхоте. Тврдио је да су га у затвору тукли и стражари и затвореници. И суд и затворска управа били су против Вујићевог помиловања, јер је оцењено да његово кајање није искрено и да жали једино што у стану Жидића није нашао новац. Председник Србије помиловао га је 2002 године и преиначио му казну у 40 година робије.
У затвору, како се прича, Вујића нико више не посећује. Само му је мајка долазила у почетку. Ћелију Вујић дели са Радованом Јоксићем, осуђеним на смрт коме је такође преиначена казна у 40 година затвора, а који је током пљачке убио троје људи у Фрушкогорској улици у Београду. Са њим стално игра компјутерске игрице, а понекад по читав дан не проговори ни реч.