БИЈЕ БОЈ СРЦЕ У ЈУНАКА, АЛИ БИЈЕ И СВЕТЛО ОРУЖЈЕ: Ево на шта је личила српска војска у Средњем веку (ФОТО/ВИДЕО)

Чело српске војске, уз владара наравно, чиниле су војводе. У питању је термин изворно словенски који потиче од основе бој-вој, тј. ратовања и војевања. Није постојала тачно утврђена бројка људи којом је војвода управљао јер је он био старешина целе једне армије, у средњовековном смислу речи. Звање великог војводе имао је онај ко је командовао целом војском у неком походу, било као неко ко је био способан у ратној вештини и питањима тактике и стратегије, било као неко ко је мењао одсутног владара.

Испод врховног заповедника налазиле су се старешине које су управљале јединицама по тзв. декадном систему, преузетом од Источног римског царства (Византије). То је значило да је основна јединица била десетица, њом је заповедао десетник (десетар), изнад њега је био старешина стотине људи (стотинар илити сатник), а изнад њега командант хиљаде људи (тисућник - тисућа је српска реч исто колико и хрватска,да не буде забуне). Постојали су и педесетници који су руководили педесетицом људи. Тако је у пракси било могуће да тисућних буде истовремено и војвода, ако је цела војска имала само толико бораца. 

Дешавало се да се војни команданти врше и цивилне делатности. Стотинар (сатник) Стефана Немање по имену Јура био је његов представник у Котору 1186. године (једно време Котор је био главни град Србије, баш у Немањино време), док је други стотинар, Војислав Радошевић, заступао хумског жупана Радослава. 

КО ЈЕ РАТОВАО, А КО НИЈЕ

Свега неколико одсто целокупне популације сматрано је српским народом. То нису били зависни сељаци којих је било од 90 до 98 посто (зависно од земље); њих су повлашћени сталежи држали за власништво, не за себи једнаке душе. Било је изузетака: део Влаха (сељаци сточари који нису били везани за земљу као себри и меропси, углавном потомци предсловенског романизованог становништва) и понеки себар, веома драг господару, могао је да учествује као ратник у походу. Сељаци су имали другу обавезу - да спремају храну за војнике и ратне коње, тј. да спреме логистику која је у обличју коморе пратила војску на путу до битке.

Кичма војске у Средњовековној Србији били су властеличићи - најбројнија и најсиротија властела. Нешто богатији од својих сељака, они су и делили њихову економску судбу. Имали су нешто бољу кућу до кметова и надали су се да ће се господару земље доказати храброшћу у борби или тако што ће свог сина успети да пошаљу на двор било владара, било неког од великих феудалаца. 

Пошто је већина ратника потицала од сиромашне властеле, она себи није могла да дозволи дугорочно одсуство од куће јер је ваљало надзирати жетву, брање винограда и остале пољопривредне послове од којих су преживљавали и плаћали порез владаоцу. То је знао и краљ или цар, па је већину ратних дејстава покушавао да спроведе у што бржем року. Зими се готово уопште није ратовало, већ само у топлим месецима, баш оним у којима су биле жетве и бербе. 

САБИРАЊЕ И БРОЈНОСТ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Сакупљање војске трајало је неколико месеци и углавном је почињало слањем гласника у касну јесен или зиму. Док би он стигао до властелина, а овај се огранизовао, спремио и стигао, таман је долазило лепо и суво време. До договореног дана сви су требали да дођу на зборно место (углавном код већег или главног града). 

Још један разлог за ратовање у топлим месецима били су путеви. Од римског доба преживело је баш мало саобраћајница (најчувенији у Србији био је Цариградски друм који се у великој мери поклапа са данашњим ауто-путем Београд-Ниш, а од Ниша кад бугарској граници). Остали путеви су у ствари биле стазе утабане коњским копитима и колотразима воловских кола, а у кишној сезони они су били готово непроходни.

Бројна снага српске војске била је пристојна за овај део Европе. Око 20.000 бораца био је максимум Србије Немањића до времена краља Милутина и након пропасти Српског царства (после страдања браће Мрњавчевића на Марици). Енглески историчар Стивен Рансиман је сматрао да је у време цара Стефана Душана (1355-1371) Србија могла да окупи до 40.000 војника и да је бројношћу своје војске била међу најмоћнијим земљама не само у Југоисточној Европи, већ и у великом делу континента.

КОПЉЕ, МАЧ, ШТИТ, БУЗДОВАН... ШТА СУ СВЕ ИМАЛИ ОД ОПРЕМЕ?

Сиромашнији влателини били су и слабије опремљени. Иако нису били за потцењивање, копљаници нису сматрани елитним јединицама у Средњем веку. Српска варијанта ових ратника била је опремљена дугим штитовима и копљима двеју дужина. Кратка су била за бацање, а средње дуга (нешто дужа од висине пешака) за "ударање по душманима".

Други тип оружја коришћен у Средњем веку била су стрељачка оружја. Лук и стрела коришћени су целим овим добом и српски стреличари били су познати као веома прецизни. Неретко су користили и отровне стреле које су умакане у сок једића. У каснијем периоду у Србији су стигли и самострели, али их није било пуно јер су много коштали.

Треће оружје је уједно и најснажнија асоцијација на Средњи век - мач. Како је време одмицало, то је мач био дужи и тежи. Углавном је био толико масиван да се њим борило са двема рукама. Таква сечива користили су најснажнији али и најбогатији борци (они који су имали новца да каније - корице украсе драгима камењем, али и времена да вежбају баратање њиме). 

За крај смо вам оставили омиљено оружје Краљевића Марка - буздован. Убојна палица илити топуз имала је пера и жљебове који су наносили тешке повреде, чак и противницима који су били оклопљени у металну "одећу" и верижњаче (кошуље сачињене од низова металног прстења; зване су и брнијама, од којих води порекло реч брњица). Оклопи који су служили за чување од непријатељских убода и стрела били су тешки по неколико десетина килограма, па су навлачени тек пред битку. Како су углавном били вишеделни и на спојевима везивани, то је ратник морао да има помоћ са стране како би се опремио.

Уколико је приде био и коњаник, сваки пад са племенитог ата могао је да га кошта главе јер сам да устане углавном није усоевао.

СРПСКИ МАЧ

У последњим деценијама своје самосталности, Срби су створили јединствено оружје које је било цењено широм Европе. Вишедеценијско исксуство борбе са Турцима довело је до појаве тзв. српског мача. У питању је био мач који је имао крсницу (пречага која одваја рукохват од сечива) у облику латиничног слова С. Та одлика оружја била је досетка којој су Срби успели да умање ефективност лаких турских сабљи које су се у крсницу уплитале и одузимале иницијативу "агарјанским" ратницима. Мач је био веома популаран у Италији где је био познат као спада schiavonesca, док је у изворима први пут забележен 1391. године.

Ево како је изгледало ковање реплике српског мача чији се примерак налази у Народном музеју у Ваљеву.