ЧОВЕК СА ДВА СРЦА: Тешко повређен Јован Ристић несебично помаже другима
Једно срце остављају на терену, друго дарују другима
Рођен пре четрдесетак година, у време у ком свет рачунара није увео друштва у дружења преко интернета каква су нам данас позната и блиска, и када су се деца на улици, у парковима, на теренима и сеоским пољанама такмичила у разним спортским надметањима и смишљеним играма, Јован Ристић је своје школске ранчеве користио како за књиге, тако и за лопте и замишљене стативе у школском дворишту.
- Од кад знам за себе - играо сам фудбал. Тада, као дечак, нисам могао ни да претпоставим да ће фудбал бити моја животна професија. Био сам и остао неуморан када је фудбал у питању, а воља и жеља су биле јаче од услова за гарантовано постизање успеха. Своју прву званичну утакмицу играо сам 1988. године када сам имао 13 година. Сећам се, био сам пионир ФК “Динама” из Врања, а супарничка екипа на терену нам је била екипа “Радника” из Сурдулице. Имао сам велику трему. Ноге су ми биле тешке и осећао сам узбуђење од адреналина. То је ваљда и био знак колико ми је стало до фудбала.
Након те прве утакмице Јован, којег данас сви знају као Јоцу, одиграо је преко 600 утакмица у жуто-плавом дресу “Динама”. 18 година дугу активну фудбалску каријеру напослетку је заменио десетогодишњом тренерском каријером у истом клубу у ком је поникао. Слови за једног од најуспешнијих фудбалера у родном Врању.
- Свака утакмица за мене била је такмичење. Увек сам ишао срцем и срце сам остављао на терену. Иако сам имао обавезу и одговорност на терену, играо сам из љубави. Поразе сам подносио врло тешко. Требало ми је и по неколико дана да дођем себи после изгубљене утакмице. Уживао сам у победама. Оне су ме мотивисале. Пет сезона сам играо у Врбасу, па се вратио у мени омиљени “Динамо”. Тренерску каријеру сам започео са петлићима, пионирима и омладинцима.
Несрећни случај, ужасан бол и ампутација дела ноге
У јеку своје љубави и страсти према фудбалу и раду првим тимом, овог човека задесила је несрећа током обичног рутинског истезања фудбалера након одрађеног тренинга. Потпорни зид терена дуг 14 метара обрушио се на спортисте који су пуком срећом избегли повреде, али је Јоцу тешка бетонска плоча ипак заробила својом тежином. Тај 26. јануар 2009. године Јоци је променио живот.
СМС НА 3030! БУДИ ХУМАН И ПОМОЗИ: Да Владимир слободно дише!
- Зид тежак три тоне ми је притиснуо ноге, болови су били ужасни. Убрзо сам изгубио свест. Другари су ме извукли и сместили на Одељење за ортопедију. За три месеца колико сам провео у болници у Нишу, имао сам четири операције. Било је предлога да ампутирам ногу и решим се болова. Ипак нишки доктор Вишњић је спасао што је могло да се спасе и сада са 30 одсто стопала поново ходам и бавим се тренерским послом у раду са младима - са горким сећањем прича Јоца и додаје:
- Никада нисам помишљао да одустанем. Напротив, изашао сам јачи и са више вере. То ме је мотивисало да помажем другима, јер сам био са друге стране и годину дана прикован за кревет, па сам видео како изгледа живот када зависиш од помоћи другог лица. Иако данас храмљем и имам јаке болове, имам јаку вољу.
Рад са децом
Мотивација и енергија су му, каже Јоца, урођене и има их на претек. Ако не учини нешто корисно за себе и друштво дан му је узалуд прошао. Мотивишу га добри људи, породица, супруга и ћерке Јована и Исидора. А, оно што га највише љути је нерад других, каже “пуно причамо, мало радимо”. Након две године паузе, данас највише времена проводи у раду са селекцијом петлића ФК “Динамо” са којом је најбољи у Пчињско-Јабланичком округу.
Ако се питате ко су ти људи који шаљу СМС поруке за хуманитарну помоћ, онда ВИ НИСТЕ МЕЂУ ЊИМА
- Иако радимо у тешким условима, на лошем терену и у недостатку реквизита, са децом је ипак лепо радити зато што су она највећи живи ресурс који имамо. Уједно, посао је одговоран, јер смо битан фактор у формирању њихових здравих карактера. Желим пре свега да деци укажем на то колико је важно бити добар, солидаран, па тек онда фер-плеј спортисти. Приредили су ми много изненађења. У својим школским саставима пишу о мени као њиховом идолу и то ме радује некад и до суза радосница. Са друге стране, тренеру буде јако тешко када му неко дете у тиму доживи неку повреду или плаче после изгубљене утакмице.
Велико срце
Иза овог човека је, поред завидне фудбалске каријере, и 46 хуманитарно-едукативних акција у којима је учествовао, а путем којих је уплаћено око 600.000 динара у добротворне сврхе, најчешће за болесну децу широм округа. Јоца је организовао и 70 утакмица ветерана, четири меморијална турнира који су били махом били хуманитарог карактера.
И ТО ЈЕ МОГУЋЕ: Овако је саобраћајка пробудила ЧОВЕЧНОСТ - прича ће вам измамити сузе! (ФОТО)
- Поносан сам на те чињенице. Имам неколико признања из области хуманитарног рада. Подржавају ме пријатељи, родитељи деце са којом радим и суграђани. Сва деца из клуба су укључена у хуманитарне акције. То нећемо мењати.
Прву акцију коју је извела ова дружина малих спортиста и великих људи била је намењена Анастацији Трајковић из Врања која је боловала од тешког облика рака. Након те, акције су се низале једна за другом. Више активности су спровели за Ану Илић, младу песникињу из Владичиниг Хана, оболелу од Фридрајхове атаксије, помогли су Страхињи Стојановићу, касније преминулом од леукемије, Марку Златановићу оболелом од церебралне парализе, угроженима од поплава и многим другим појединицима и породицама којима је помоћ била неопходна. Такође, ова екипа је подржала акције националног удружења родитеља деце оболеле од рака “Нурдор”, “Загрли за ретке болести”, “Друг није мета” и многе друге.
ОВАЈ НОВОСАЂАНИН НАЖАЛОСТ НИЈЕ МНОГО ПОЗНАТ РОДИТЕЉИМА: Направио је ОВО и усрећио бројну децу (ФОТО)
- Све ове акције су биле у виду мини турнира и хуманитарних утакмица сразмерно нашим могућностима. Плакао сам када је преминуо Страхиња Стојановић из Владичиног Хана који се много борио и желео сам да му на било који начин помогнемо, те смо му у једној од последњих акција купили тренерке и мајицу које нажалост није стигао да обуче, јер је неколико дана потом преминуо.
Убеђење
Спавање је за Јоцу само губљење времена, слободно време проводи смишљајући нове креативне хуманитарне акције, иако му недостаје подршка града и мисли да систем помоћи оболелима од тешких и ретких болести није поуздан.
ПОМОЗИТЕ БОРБУ САМОХРАНЕ МАЈКЕ: Јана је дивна, насмејана девојчица са тешком судбином (ФОТО)
- То једно друштво не сме себи да дозволи, јер шта је важније од здравља. Док недостаје те системске подршке, морамо да се ослањамо само на хуманост појединаца, у нашем случају и деце коју тренирам и њихових родитеља. У свему што радимо дајемо себе. Нема предаје. Ми у нашем раду застанемо само када је потребно да некоме помогнемо. О нама треба да причају наша дела, а не ми. Нећу стати док год имам и последњи атом снаге. Не из ината, већ из убеђења.