Да ли заиста желе бољу Србију? Студенти и професори ћутањем на насиље одбацују принципе

Србија је, кад говоримо о савременој историји, у политичким превирањима од почетка деведесетих година. Сукоби присталица власти и опозиције увек су тињали, а повремене су умели да букну као шумски пожар, али никада до сада нису млади и бесни момци насртали на жене из другог табора, није пет здравих младића скакало да бије старца јер дели беџеве са симболом који се њима не допада.

Просто је невероватно какав је талог испливао у Нишу, у Крагујевцу, у Београду… какав олош је дошао на своје - да на најподлији начин понижава присталице СНС, а све у име студенета и њихове борбе за бољу Србију.

Пре четири месеца, студенти су добили готово плебисцитарну подршку народа да изграде праведније друштво, да искорене корупцију, натерају инстутиције да раде, проветре политичку сцену и очисте је од последица нездравог странчарења. Сами су се понудили да то ураде, рекли су да умеју и могу, пријавили су се да буду савест нашег друштва, и ми смо то поздравили.
Признали смо их за моралне судије.

Кад је неко насртао на блокаде, они су тражили кажњавање, и насилници су били кажњени.

Удовољавано им је кад су захтевали оставке функционера, смене директора школа, шибали су критиком министре. И нису дали на себе – нема студента чије ослобађање од кривице нису издејствовали или управо раде на томе.

Једно једино студенти, изгледа, нису знали: да улога савести једног друштва са собом осим угледа и привилегија некажњивости, носи и обавезу да се са једнаком моралном строгошћу односи и према политичким противницима.

А ми нисмо чули ни једну једину реч осуде насиља у Краљеву, Нишу, Богатићу, Обреновцу… где су ударане жене и стари људи, И да нису они били на мети, да су батине, каменице и јаја понижења добијали здрави и прави, требало је реаговати.

Јер, студенти су нам обећали поправљање Србије, а овако, да се бијемо па ко је јачи – умели смо и без њих.

Борци за бољу Србију, праведнију, поштенију, уређенију… дигли су руке од својих принципа чим их је први пут заиста требало применити.

Као кад су 15. марта у Београду скинули редарске траке после прве бачене каменице!

- Ово више није студентски протест - изјавили су и нестали, утопили се у масу. Ма немојте, а чији је? Код кога је, на чији позив дошло више од стотину хиљада људи? Наљутила се деца и више нису хтела да се играју?

Тако и сада…

Реакција студената нема.

О вербалном насиљу припадника опозициије над неситомишљеницима на друштвеним мрежама, да и не говоримо. Шта је све изговорено, колико претњи упућено поводом монструозно исконструисаног случаја са фотографијом брата младича страдалог у Новом Саду, а пленуми – ни мукајет!

Па, драги студенти, и професори који их својски подржавате, сва је прилика да ћете на овом испиту пасти!

Ствари стоје овако: или се изјасните о свим случајевима насиља без обзира на политичке преференције починилаца, или заћутите о свему!
Сад и овде покажите да сте достојни задатка којег сте се, уз пристанак грађана, прихватили, или скините ореоле моралне супериорности и утопите се у масу. Трећег пута нема.

А ми ћемо се, као и до сада, сналазити како знамо.

Србија Данас/Курир