ДАНИ КАДА ЈЕ ГОРЕО КАМЕН: Сећање на једну од највећих битки на купрешком ратишту

- Пуковниче, сад од мог последњег десног рова па до Минхена нема значајног српског упоришта, али наша је процена да ћемо издржати. Морамо – рапортира поручник Мирослав Кљајић, командант батаљона из Мркоњић Града.

25. јул 1995.

И тог јутра јединице Хрватске војске и Хрватског већа одбране су тешким борбама измучену и цветним теписима прекривену Купрешку висораван разбудиле гранатама. Прва киша смрти из вишецевног бацача ракета од Чајуше полетела је на борце 7.купрешке бригаде ВРС, који бране благајска села, у петнаест минута до шест сати и засула центар Новог Села, око православне цркве Свете Тројице.

СТРУЧЊАК ЗА БЕЗБЕДНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ: Сваки велики терористички напад има везе са БиХ

А онда су се јата челичних птица почела да падају по целој линији одбране – од Прике Јеловаче коју брани Мркоњићки батаљон, преко падина Курљаја на којима су положаји Купрешког батаљона и Купрешког поља, по чијим ливадама су се укопали Кључани и Рибничани, до Велике Плазеница и Демировца чије падине бране борци Шиповачког батаљона и батаљон полиције из ЦСБ Бањалука.

Под ватром је и дубина територије коју бране војници Ратка Младића... Гранате падају по Омару, Шеменовцима, Мрђеновцима, Растичеву...

Надмећу се вишецевни бацачи ракета, двадесетак тенкова, моћни бродски топови „бофорси“, хаубице и минобацачи....Српски борци нису могли да одговоре. Нису имали чиме. Тек с времена на време минобацачка граната на положај ХВО на Курљају, Опаљеници и Злоселима, три гранате из топа у Ћемалићу по Ливну, понека хаубичка по Купресу Шујци....да се види да српска артљерија још постоји.

Истресање челичне ватре је трајало пет часова. А онда је почео пешадијски напад.

Хрватске гардијске бригаде и пуковније су се прво устремиле на Кук и остале положаје Купрешког батаљона....Капетан Мирко Марић и његов борци из Вуковска, Равног, Малована и Благаја јуначки одолевају, бране сваки ров....У новембру су изгубили Купрес, девет месеци са планинских висова гледају своја спаљена и опустела села, растрзани између наде да ће се једног дана вратити и све обновити и бриге за породице које негде у избегличким центрима живе од милостиње, али постојано истрајавају на бранику Републике Српске, одлучни да спрече пад Благаја и продор хрватске и муслиманске војске према Шипову и Јајцу.

ШОКАНТНО! Џихадисти се лече у сарајевским болницама и нико их не хапси!

Пешадијска битка на Курљају траје два сата, три сата, пет сати....Отегла се као вечност. Погинуо Саво Шебез. Рањен Курељушић. Рањен Рудић. Рањен Шкобић. Рањен Вулета. Рањен....Црне вести сустижу једна другу. Купрешки борци не знају шта им је прече: да бране ровове или да из пакла извлаче рањене саборце. Не зна се коме је горе: онима што их односе на носилима или онима што остају у рововима. И једне и друге чека битка за живот. Првима ратна болница у 30 км удаљеним Стројицама далеко као Бањалука, други не назиру када ће се бојиште утишати.

На јужним падинама Демировца гине Славко Радић из Шипова. Рањени Синиша Караулац и Стеван Убипарип....
У исто време, на десном крилу одбране Благаја напада 7.муслимански корпус. Мехмед Алагић снажном артиљеријском ватром и бројном пешадијом која надире кроз густу столетну шуму из правца Бугојна покушава да после девет месеци узалудних покушаја заузме Јаворак, Јаворов под и Велику Плазеницу. На путу његовим бригадама испречила се три непопуњена батаљона: два батаљона из Шипова и батаљон Прве бањалучке противоклопне бригаде.

У два сата хрватска артиљерија почиње са још жешћом канонадом. Тежиште дејства усмерава на положај Мркоњићког батаљона и 5.гламочке бригаде, која десно од 7.купрешке бригаде, на висоравни Хрбљина брани прилазе свом граду и Великом Виторогу.

Десет граната, педесет, пет стотина, хиљаду...Нико више и не броји. Стопиле се детонације једна у другу и својом страшном јеком као да разваљују околне планине, а онда се заједно са њима сурвавају негде у дубину земљине утробе.

ПСИ РАТА: На страним ратиштима мало Срба

Гламочани нису могли да издрже. Срце је срце, али челик је јачи од сваког срца. Борци напуштају ровове и покушавају да се извуку из домета смрти.

Седма бригада и Мркоњићки батаљон остају без десног крила. Командант батаљона поручник Кљајић користи задње резерве и под кишом граната прави какву-такву бочну одбрану да му хрватска пешадија не би зашла иза леђа...

Питање је сата када ће линија пасти и хрватска војска упасти у благајска села. Становништво напушта Шеменовце, Барјемовце...У паузи између два гранатирања људи најосновније ствари на брзину товаре у коњске запреге и тракторске приколице и одлазе у збегове према Јању и Стројицама. Жене и деца терају краве и овце. Забринуто се осврћу и бацају поглед на село да виде да ли су комшије кренуле, чију је њиву последњи плутон из вишецевног бацача узорао, да ли је кућа још читава...

У команди бригаде смештеној у кући Гојка Петковића у Новом Селу, смењују се подрхтавања од граната и вести које шаљу везисти са нападнутих положаја. А везисти нису ни потребни. По страшној грмљавини и диму који се диже по Курљају, Прикој Јеловачи, Маглају, Кладама и ћорав може да закључи шта се догађа.

Сат времена након што добија вест да су Гламочани под ураганском ватром напустили своје положаје и да му је десни бок потпуно незаштићен, пуковник Самарџија напокон успева да успостави везу са командом Мркоњићког батаљона.
На вези поручник Кљајић.

- Кљајићу, држиш ли положај?

- Држим, команданте.

- Гламочани се повлаче?

- Јесу. Нас убише гранатама, а код њих је и горе.

- Каква је код тебе ситуација? Шта се догађа?

- Пуковниче, сад од мог последњег десног рова па до Минхена нема значајног српског упоришта, али наша је процена да ћемо издржати. Морамо. Немојте бринути – одговара поручник.

Петнаест часова од почетка битке, када је сунце замакло за Велики Виторог и Словињ, а над крвавим разбојиштем и бригом притиснутим селима почели да се спуштају ноћ и тишина, мркоњићки батаљон и 7.бригада чврсто су држали свој положај, сваки ров....

-Наставиће се -