Србина на Косову набили на колац од стаклене флаше! Овако је почео егзодус Срба са Косова

Слободоумна интелектуална српска елита те, давне 1985.године, није могла да сагледа све страхоте кроз које ће проћи сопствени народ у годинама које су уследиле, али је непогрешиво лоцирала суштину проблема и најавила да је једна полулитарска стаклена флаша насилно набијена кроз чмар у утробу Србина од стране тројице албанских фашиста иредентиста – била почетак егзодуса Срба са Косова и Метохије и зачетак каснијих крвавих сукоба, не само на тлу јужне српске покрајине…

Ђорђе Мартиновић, рођен 1928, умро 6. септембра 2000. у Читлуку код Крушевца је био Србин са Косова и Метохије, који је 1985. мучен набијањем на колац на чијем је врху била полулитарска стаклена флаша. Руководство комунистичке Југославије било је уједињено у заташкавању случаја који је, противно бројним лекарским налазима, обележен као самоповређивање у покушају прикривања етничких тензија у тадашњој САП Косово. Званична верзија одбачена је судском пресудом из 1990, која никада није спроведена. Ово је довело до великог незадовољства међу Србима са Космета, тако да је настављено њихово исељавање у централне делове Србије и Војводину. Случај Ђорђа Мартиновића, један од најшире расправљаних кривичних случајева у некадашњој Југославији, постао је метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација, а галванизовао је и будућа догађања на Косову и у Југославији.

Маја 1985. у 13 часова, Ђорђе Мартиновић је пресретнут на својој њиви и набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша је кроз чмар набијена у утробу, данцетом на горе, а на дрво била натакнута кроз грлић. Зауставила се тик под десним подребарним луком и, поломљена, остала у утроби жртве. Мартиновић је смогао снаге да се допеља до пута, одакле је пребачен у приштинску болницу. Хитну операцију вађења флаше водила су три хирурга, од којих су двојица били етнички Албанци. Они су накнадно позвали трећег хирурга, Србина др Морачића, уплашени од флаше и срче коју је требало извадити. Др Морачић је после операције описао да је призор који је затекао био "језив". Прва вест о догађају објављена је три дана касније, 4. маја 1985. у београдској Политици. Гласила је:

"Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи." — "Политика".

Да је над Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља говорило је и прво саопштење власти из Гњилана, а касније потврдиле и многе комисије лекара специјалиста. О злочину је писала цела домаћа и страна штампа.

Како је прича доспела у медије, јавност се узнемирила, а случај је почео постајати симболом насиља над Србима на Косову и српског незадовољства и осећаја виктимизованости. Суочено са причом у гротескном несугласју са званичном мантром о братству и јединству, бојећи се да би признање да је косовски Србин содомизован у етнички и верски мотивисаном злочину мржње ојачало српски национализам у СФРЈ или чак довело до побуне Срба, комунистичко руководство одлучило је да учини све да злочин не буде приписан етничким Албанцима и да прича добије другачију представу у јавности, како би изгледала потпуно исконструисаном. Према писању Гласа јавности из 2000, случај је водио Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештајне службе СФРЈ.

У посету Мартиновићу, који је још био у тешком животном стању, долази његов претпостављени, пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану, и захтева од њега да призна да се сам набио на флашу у хомосексуалном аутоеротском акту. Ивановић је годину дана касније у исповести за часопис "Интервју" навео да га је на ово натерао извесни генерал Стојановић. Након овога, пуковник Ивановић добија прекоманду за Зрењанин.

Мартиновић је затим из Приштине превежен на Војно-медицинску академију у Београду, где је поново оперисан. Тим од пет лекара који је предводио др Ћерамилац потписује дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могућно. Тражи се супервештачење, у којем медицински стручњаци потврђују налазе вештака. Онда је тражено супер-супервештачење од љубљанског академика Јанеза Малчинског, чији је званични налаз садржавао и оцене да је самоповређивање могуће (по неким изворима) и оцене да није могуће. За све то време, док је тешко болесни Мартиновић лежао на ВМА, наставља се са изнуђивањем признања о самоповређивању, од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа, и уз присуство полиције. Тадашњи начелник ВМА, генерал Владимир Војводић, је одобрио испитивање. Његов заменик, Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА.

Ђорђа Мартиновића потом пребацују у Лондон, где га у болници "Сент Џорџ" два пута оперише проктолог др Питер Холи. Др Холи је после операције изјавио:

- Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увида у комплетну медицинску документацију. Насиље су извршиле најмање три особе.

Др Питер Холи је након овога од Јанеза Малчинског добио писмо претеће садржине "зато што се меша у унутрашње ствари Југославије".

За званичну Југославију, закључак је био другачији. Власти су уз друго саопштење са налазом о "самоповређивању", супротно првом саопштењу из Гњилана, приложили налаз из Љубљане, као и добијену изјаву самог Мартиновића. 56-годишњи Ђорђе Мартиновић се, према званичној верзији, упустио у хомосексуални акт самозадовољавања који је кренуо наопако. Он је непријатни инцидент напросто свалио на албанске сепаратисте, истовремено га искоришћавајући у пропагандне сврхе за демонизацију Албанаца и осликавање Срба као жртава. Сам Стане Доланц је закључио случај изјавивши 1987. на Телевизији Љубљана:

- Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса… Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харикири — изјавио је Стане Доланц

Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом.

Група српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности протест под насловом "Истина набијена на колац". Писац и академик Добрица Ћосић молио је за разрешење случаја у јавном писму упућеном адмиралу Бранку Мамули и Душану Чкребићу, председнику Скупштине Србије, без одговора.

Скупштина СФР Југославије расправљала је о "случају Ђорђа Мартиновића" осам пута без резултата. У Скупштини СР Србије, расправа је шест пута одлагана, јер су руководиоци тврдили да, према Уставу САП Косово, Скупштина Србије нема надлежност над случајем. Покрајинско руководство, којим су доминирали етнички Албанци, подржавало је тезу о самоповређивању током аутоеротског акта. Генерал Милан Даљевић из Управе Савезног секретаријата за народну одбрану, тврдио је да ЈНА нема никакве везе са случајем. Генерал Петар Грачанин, који је на месту секретара унутрашњих послова заменио Доланца, је захтевао да се предмет Ђорђа Мартиновића закључи. Према писању "Гласа" из 2000, савезни јавни тужилац Милош Бакић одликован је високим одликовањем, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића.

Њујорк тајмс је 1986. писао како је случај 56-годишњег сељака Ђорђа Мартиновића постао најшире расправљани кривични случај током низа година у Југославији, описиван у најситнијим појединостима на телевизији и у штампи.

По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву SSNO.

Мартиновић је после пет операција коначно под присилом продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца, где је и преминуо 6. септембра 2000. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999.

Слику страдања Ђорђа Мартиновића овековечио је сликар и академик Мића Поповић у својој слици 1. мај 1985 (Распеће Ђорђа Мартиновића), која га приказује у јасној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком комунистичке полиције.

О злочину су снимљена и два документарна филма, Страх од истине и Оптужујемо, режисера Милорада Бајића, који су снимани свугде где се кретао повређени Мартиновић. Филмови су приказани, једини пут за дуго времена, 1986. на фестивалу документарног филма у Дому синдиката у Београду. Емитовање ових филмова на Радио-телевизији Србије одбили су потом редом сви генерални директори ове куће: Душан Митевић, Ратомир Вицо, Милорад Вучелић, Драгољуб Милановић, Александар Црквењаков и Александар Тијанић. Емитовање на БК телевизији одбила је њихов главни уредник Бојана Лекић. Бајић је неколико пута позиван да донесе филмове, али је емитовање сваки пут отказивано у последњи час.

Ово нису једини филмови овог аутора које РТС не жели да емитује. Објављивање филмова на националној телевизији захтевали су 2006. у отвореном писму председнику Тадићу и председнику Владе др Коштуници, 350 студената-чланова Парламента Правног факултета Универзитета у Београду, Младен Мркаљ, проф. др Зоран Кривокапић, један од Мартиновићевих лекара, сам Бајић, те проф. др Станислав Никић, шеф Неуропсихијатријске клинике ВМА. Бајић је поводом случаја Мартиновић некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маја, укупно 11 писама, на која није одговорено. Он тврди да је тираж три књиге, које су написане о случају, откупила углавном УДБ. До данас нису објављени документарни филмови који је снимио режисер Милорад Бајић. Чак ни Слободан Милошевић, није никада Бајићу одговорио на писмо у вези страдања Ђорђа Мартиновића.

"Глас јавности" оценио је да је вест о догађају била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па, на неки начин, и чувене Осме седнице ЦК СКС годину и по дана касније. Случај је, као симбол и метафора четири пута поменут и на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом.

Књижевница Светлана Велмар-Јанковић је подсетила на случај Ђорђа Мартиновића у свом ауторском чланку у Вечерњим новостима поводом једностраног проглашења независности Косова и Метохије у фебруару 2008. Према њеној оцени је "случај" Мартиновића, "како се тај догађај тада, пре готово тридесет година, називао, отворио све будуће случајеве српског мучеништва и страдања". И владика Атанасије Јефтић писао је како је "овај напаћени човек… живо оличење стања и страдања српског народа на Косову, од окупације 1941. до ове нове окупације око Савиндана 1990.".

Случај Ђорђа Мартиновића подигао је, због своје природе, југословенску јавност на ноге, али ово је био само један од небројених случајева насиља над неалбанцима на Косову 1980-их. Незадовољство оваквим развојем догађаја и односом српских комуниста, и решења која је у свом политичком програму понудио Слободан Милошевић, играла су пресудну улогу у његовом вртоглавном успону на власт. (Данило Милинчић Из Википедије).

Шиптарски терористи набили га на колац 1. маја 1985. Истина је скривана 15 година. "Глас" први објављује целовит "филм догађања" О Ђорђу Мартиновићу, кад је постао познат светској јавности, а прва информација објављена је 4. маја 1985. године, у "Политици". Гласила је: "Слузбеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана". Ово злодело извршили су албански терористи".

Та вест пукла је као гром из ведра неба у тада узаврелој косовској и југословенској стварности. Данас може слободно да се каже, она је била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па, на неки начин, и чувене Осме седнице годину и по дана касније. Редакција "Гласа" објављује поводом вести о смрти Ђорђа Мартиновића, детаље који до сада никада нису објављени, а који увелико одговарају на истину која је до сада била скривана од јавности. Чињенице су следеће: Ђорђа Мартиновића су 1. маја у 13 часова албански терористи сачекали на њиви и набили га на колац. На врху коца била је флаша. Флаша је остала у утроби жртве. С последњом снагом Ђорђе је стигао до пута и био пребачен у приштиншку болницу, где је хитно обављена операција.

У тешкој животној ситуацији, када је у јавност већ процурела вест о догађају, Ђорђу Мартиновићу долази у посету пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану и приморава Ђорђа Мартиновића да призна да је он сам себе набио на флашу, јер је био хомосексуалац!? Новак Ивановић ће, у исповести за часопис "Интервју" после годину дана, признати да га је на то натерао извесни генерал Стојановић. После тога, пуковник Ивановић добија прекоманду и сели се у Зрењанин. Ђорђа Мартиновића из Приштине превозе на ВМА где пет угледних лекара на челу са доктором Ћерамилћем, потписују дијагнозу да самоповређивање те врсте није могућно. Трази се супервестачење и на том вестачењу људи од медицинске струке потврђују да то није могућно. Затим се тражи супер-супервештачење од словеначког академика Јанеза Малцинског из Љубљане који је званично написао да је самоповређивање могуће, али и да није могуће! На крају, Ђорђа Мартиновића пребацују у Лондон код др Питера Холија, који га два пута оперише и јавно саопштава да самоповређивање није могуће. Због тога др Холи добија писмо од др Малцинског који му прети "зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“.

Цео случај је водио тадашњи министар унутрашњих послова СФРЈ Стане Доланц. Остаће запамћено да је на Телевизији Љубљана 1987. године Доланц изјавио:

- Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса. Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири - изјавио је Доланц уз сироки осмех. Такође је данас за објављивање да је савезни јавни тужилац Милош Бакић, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића, био одликован високим одликовањем, да су људи из правосуђа Вукашин Трумпић и Градимир Поповић били на ВМА и тешко болесном Мартиновићу изнуђивали признање, наравно уз присуство полиције. Све би то дозволио генерал Владимир Војводић, тада начелник ВМА у Београду, да његов помоћник Срђан Крстинић, потоњи адмирал у војсци Фрање Туђмана, инсистирао да се Ђорђе Мартиновић избаци са ВМА.

О томе је сведочио др Станислав Никић, тада сеф Неуропсихијатрије на ВМА. Бранко Мамула, тадашњи адмирал, остао је нем на писмо и молбу Добрице Ћосића да се случај разјасни. Генерал Милан Даљевић из Управе SSNO, тврдио је да војска с тим случајем нема никакве везе. Генерал Петар Грацанин, сеф унутрасњих послова СФРЈ после Доланца, тражио да се закључи предмет Ђорђа Мартиновића. Други општински суд у Београду донео је 1990. године, по тужби Ђорђа Мартиновића, пресуду којом се држава обавезује да ће му због нанетих увреда и тенденциозног скривања истине исплати одштету од око 100.000 немачких марака, међутим, ни после толико година пресуда јос није оснажена нити је Мартиновићу и његовој породици (супруга, три сина, ћерка и десеторо унучади) икада исплаћена одштета.

Милорад Бајић, аутор и режисер филмова о случају Мартиновић, "Страх од истине" и "Оптужујемо", истиче да филмови никада нису приказани на Радио- телевизији Србије "због забране тадашњих првих људи РТС Душана Митевића и Милорада Вучелица". Иако је Бајић неколико пута позиван да донесе филмове, њихово емитовање је увек отказивано у последњи час. Бајић сваке године, првог маја, пише отворено писмо Слободану Милошевићу у коме га подсећа да држава ни после 15 година јос није званично обеснажила лажи о Мартиновићу упркос тврдњама домаћих и светских експерата како је са медицинског становишта немогуће да човек сам себи нанесе тако тешку повреду. Филмови нису национално обојени и не баве се албанским сепаратизмом, већ, напротив, монструозним притисцима и лажима којима се држава послужила да би нас у оно време уверила како је на Косову тобоже све у реду.

- Желим да јавност схвати да се скривањем истине и медијским манипулацијама проблем може само продубити, а не решити. Да ли је искривљена стварност о Косову помогла Србима или Албанцима? - пита се Бајић који је у име породице Мартиновић позвао на данашњу сахрану косовског мученика све правдољубиве и истинољубиве људе.

Сви који су учествовали у сакривању истине о страдању Ђорђа Мартиновића, човека који је метафора косовског страдања Срба, сви који су учествовали у медијској мистификацији његове трагедије, могу да одахну. Ђорђе је мртав, међу њима такође има преминулих, а да ли још живе гризе ноћу савест што су то учинили, само они знају.

(Према текстовима у дневним листовима Глас јавности и Данас од суботе, 09. септембра 2000. године)

Крушевац 09. 09. 2000 – Данас у 13 часова у селу Читлук крај Крушевца биће сахрањен Ђорђе МартиновиЋ (рођен 1928.), у присуству најближе родбине: супруге Јагодинке, синова Срећка, Драгана и Градимира, кћерке Олге и десеторо унучади. Дорђе Мартиновић (преминуо у прошлу среду), човек је који је постао метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација. Мартиновић је зртва монструозног злочина који су над њим починили 1. маја 1985. албански сепаратисти на Косову. Да би појачали исељавање косовских Срба, они су сејући страх, набили Ђорђу полулитарску флашу са коцем у утробу на његовој њиви, Јаруга код Гњилана.

Протођакон Сава Јањић (2000.):

- Будући да је српска заједница још неконсолидована и у шоку без јасне политичке диференцијације и да живи под директним притисцима и уценама режима и његових присталица, није у могућности да нормално учествује у изборном процесу за општине - мишљење је експертског тима СНВ Косова и Метохије.

Након консултација са Даном Еверстом, сефом мисије ОЕБС-а, која је задужена за организацију и контролу избора, као и цлановима ПАВК-а, а на основу Резолуције 1244 Савета безбедности УН, Бернар Кушнер, сеф Цивилне мисије УН на Косову, донео је одлуку да се на Косову и Метохији 28. октобра распишу локални избори. Овој одлуци о расписивању избора претходило је прихватање Декларације из Ерли Хауса, која је резултат српско-албанских разговора вођених у Америци и Споразум о разумевању, који је након интензивних дипломатских акција СНВ КИМ, потписан између председника СНВ КИМ, Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Артемија и Бернара Кушнера.

Протођакон Сава Јањић оценио је резултате споразума рекавши:

- Након потписивања Споразума о разумевању и Декларације из Ерли Хауса нисмо ни очекивали да ће одмах доћи до спектакуларних промена на терену, престанка насиља и мирног живота. Онај ко тако нешто очекује и на основу свакодневних напада на косовске Србе оптужује СНВ за неуспех, у суштини не познаје ситуацију на терену. Ипак оно сто је започето јесте процес који је неопходан да би се дошло до потребне промене. Ситуација на Косову се можда још задуго неће значајније мењати али је већ сада на почетку неопходно учинити прве кораке без обзира колико резултати били обесхрабрујући. Формирана је већ посебна јединица УНМИК полиције за специјална дејства и управо се приводи крају израда концепта за посебне мере безбедности. Из Британије је стигла група детектива и експерата за истраживање организованог криминала, који се надају да ће у току неколико наредних месеци бити разбијено језгро организованог криминала. Све је више Срба који се пријављују у тзв. Косовску полицију. На неколико локација у Покрајини Срби и Албанци у КПС већ заједно патролирају што је пре пар месеци било незамисливо. Тренутно је у КПС 240 Срба, а СНВ има пријаве још 372 додатна српска полицајца. Иако судски систем представља најслабију тачку мисије, СНВ је више пута до сада успело да оствари право на поновљено суђење са међународним судијама којих јос више треба да дође на Косово. Комитет за Повратак је обезбедио повратак једног броја Срба у Сливово, до спонтаног повратка Срба дошло је у села Граце и Маркес код Гњилана. Активно се ради на подручју Мусникова, Осојана и других локација. Раду комитета се придружио и СНВ Митровице. Већ је формирано 15 локалних српских канцеларија у српским енклавама које су зачетак локалне српске самоуправе у склопу администрације Косова. Дијалог са лидерима Косовских Албанаца се наставља иако у тешким условима настављеног насиља и приближавања имамо између умерених албанских партија које су и саме изложене политичком насиљу с једне стране и српске заједнице с друге стране. У медијима је већ било пар заједничких наступа. Српски глас, конструктивни предлози и некомпромисне речи критике чују се и с пажњом слушају у свим телима косовске администрације. У плану је читав низ инвестиција и медијских пројеката који треба да омогуће бољи живот Срба. Наставља се јака активност са међународним представницима који све више показују разумевања за српске ставове. У целини ситуација остаје и даље веома тешка али смо данас неколико корака напред у односу на период пре ових споразума и Декларације из Ерлија што је значајан показатељ да процес иде напред - рекао је Јањић.

Многи западни аналитичари сматрали су да избори који су 2000. године одржани у балкаснким земљама  - БиХ, Македонији, Албанији, СР Југославији и на јужној српској покрајини КиМ бити одлучујући за овај регион. Др Волф Ослис, један од најугледнијих немачких експерата за Балкан, пре самих избора, на питање око избора на КиМ каже:

- То је фарса која нема никаквог значаја. Косово је при том силом етницки очишћено. Једанаест, или већ колико неалбанских мањина су насилно протеране са Косова. Не постоје никакви услови да се тамо одрже избори. Исто тако не постоји никакав циљ. Ја не знам зашто се то тамо чини. Резултат ће бити нешто што неодољиво подсећа на начин како су то радили бивши комунисти као што су Хонекер или Чаусешку. Биће 99 и још мало процената за нешто што нема никаквог значаја. То је једна тужна фарса на коју човек не може ни да се насмеје.

Један службеник Уједињених нација, случајно бугарске националности, убијен је усред Приштине само зато што је на питање пролазника колико је сати, неопрезно одговорио на српском, без да се могао препознати његов бугарски акцент. Када је препознат као Србин, физичка ликвидација била је ствар рутине, као што је то већ у Приштини, ако сте Србин, правило већ пуна четири месеца. Други је, недавно, био убијен када је на пијаци, опет неопрезно, питао пошто су брескве, а један још раније, крајем августа, пола сата пре него што ће писац ових редова у пратњи француских легионара из Грачанице ући у Приштину, изгажен је зверски на улици, када му је на несрећу нестало бензина усред приштинске чаршије, наочиглед хиљада људи, и то пошто су га неки локални албански мафијаши препознали као Србина. Звао се Станимир, био је комбајнер на путу у суседно село, да скине пшеницу комшијама, а знао је да је сваки непредвиђен развој догађаја могућ. Напукле лобање, Станимир је дуго био једини српски пацијент у приштинској болници, пре него што ће, недуго после пребацивања у нишку болницу, издахнути.

Премда ће се команданти КФОР-а радо похвалити да је број насиља над Србима драстично опао, заборавиће да помену и главни разлог, да се број Срба смањио четрдесет пута од пре четири месеца: од њих око 40.000 остало их је једва хиљаду, и то оних који се крију иза спуштених ролетни, не излазе да купе храну (чека их ситуација типа „пошто су брескве“) и ишчекују или да их неко споља избави или да коначно стална стрепња постане зла судбина кад неко крене да њихова врата разваљује секиром и одлучи шта да ради с њима. Док Срби по градовима нестају, а КФОР задовољно констатује да број инцидената (што је еуфемизам за систематско етничко чишћење Срба) свакодневно опада, једини је изузетак Косовска Митровица где „поновно уједињење“ града, штитећи, за сада, Србе француски војници и жандарми спречавају да се понове ужасни прогони српских становника Призрена, Пећи, Приштине, Урошевца…

У Ораховцу њих неколико стотина, као у неком гету чекају да им се достави храна, а војска која је некада давно прва ушла у Берлин не може да уђе у Урошевац, јер јој то не дозвољавају локални Албанци. Сарадња са УНМИК-ом и КФОР-ом веома је важна… сваки пут када би српски представници одбили да преговарају, као случајно, снаге КФОР-а би помакле страже које чувају Дечане и Пећку Патријаршију; затим би се појавили неки Албанци који постављају динамит око манастирских зидина, а српски представници би, невољно, морали да се врате и да сарађују… па ко би уопште међу Србима смео да преузме на себе одговорност за рушење тих светиња. Зар да косовски Срби буду једино одговорни за њихову заштиту, или је то проблем који треба да решава осам милиона Срба….

Док представници наше Цркве, старањем владике рашко-призренског, неуморно и самопрегорно помажу старе болесне и изнемогле, превозе, спасавају, изводе у остатак Србије оне који беже, лече и снабдевају оне који остају, неколицина државних, а у ствари партијских службеника режима, смерно чучи у једном приштинском подруму, где се, пред зидом са смотаном државном заставом, глуми суверенитет Србије, само за потребе камера београдске телевизије… Суверенитет који не постоји и који се топи са сваком новом изјавом Милошевића и њему верних генерала… тих „победника“ у рату у којем није дато Косово…ни они сами, нити они који их, у нашој тзв. интелигенцији упорно подржавају и у Београду амнестирају (сваљујући сву одговорност на НАТО, као да је НАТО задужен да штити интересе грађана Србије), немају ваљаних одговора на питање где су стотине несталих, стотине отетих, близу 200.000 трајно расељених, каква је то победа после које Србе из станова и кућа истерују, убијају, некажњено, као глинене голубове, а све то уз слегање рамена представника међународне заједнице, тј. оних којима је „старање“ над Косовом „привремено“ препуштено. Како то да се на резолуцију УН позивају они који не признају Хашки суд, трибунал који је у име УН-а основао Савет безбедности… каква је та „победа“ у којој се глава губи и за једну реч изговорену на српском, каква је то победа у којој су Срби заштићени слабије него у доба нацистичке окупације и пуне албанске власти, најпре под италијанским, а затим и под надзором Трећег Рајха.

Морални пад нашег народа још је већи када се сагледају два посебна феномена: први да многи Срби, склоњени у енклаве, сами себи не признају шта се заправо догодило, а ново стање себи самима представљају као привремено, уљуљкани, за тренутак, извесном заштитом коју им пружа КФОР, а несвесни да су сатерани у гета, а и она ће се, по свој прилици, тешко одржати ако Милошевић остане на власти у Србији. Они су штавише, остали пријемчиви за сваку вест у новинама (деле им се бесплатно „Политика“ и „Експрес“) које им, лажно, понављају да је суверенитет Србије још ту, јер га и они представљају…по триста динара „плате“ који се службеницима редовно достављају… та илузија некако одстојава… Оних који ће себи признати да су се погрешно политички определили још увек је мало, као и оних који ће гласно рећи шта се све заиста дешавало у ратним околностима… са албанским цивилима…

Други је феномен страшна, скоро бездушна равнодушност остатка Србије за збивања на Косову, одсуство речи било какве осуде НАТО агресије, и још мање, осуда онога што се у мирнодопским условима дешава: да етничко чишћење косовских Албанаца, које је наредио Милошевић на почетку рата, сада смењује етничко чишћење Срба пред незаинтересованим снагама КФОР-а. Неспремност оних који су хорски певали да никада неће дати Косово, да макар и привире на просторе покрајине, јасно показује срамну димензију једног лажног патриотског патоса… Одсуство опипљивих дела уместо празних речи, нагла и свеобузимајућа преокупираност сопственим проблемима, чак некакво олакшање што је с Косовом све, на изглед, свршено, показује да је морално посртање Срба, упркос разумљивој исцрпљености десетогодишњим ратовима и санкцијама, тако дубоко да ће требати неколико генерација да се залечи. Косово је, заиста, последња мера нашег моралног посрнућа...

С изузетком неколико новинара и чиновника на повременим задацима, нико из остатка Србије, стручно или политички везан за Косово, није за четири месеца, нашао за сходно да се на Косову (с изузетком једног београдског адвоката) задржи дуже од једног поподнева. То су потписнику ове белешке рекле грачаничке монахиње пре него што ће, после тродневног боравка, напустити манастир. Унутар тог феномена је и чудна незаинтересованост српске штампе за судбине косовских страдалника: нема личних прича, персонализованих судбина… само смењивање бројева, штуро и безлично набрајање мртвих, отетих, несталих… свих оних који су одавно побијени, или су претходно измрцварени да би њихови органи, ваљда преко Македоније, били продати за трансплантацију негде у Европи...

Писац ових редова разговарао је, пред Грачаницом, с једним британским војником, симпатичним истетовираним момком, несумњиво слабог образовања, који је, зачуђен, непрестано понављао: ја ништа не разумем, дошао сам да штитим Албанце од Срба, а вец месецима само браним Србе од Албанаца… ту нешто није јасно… Други један саговорник, Албанац, преводилац, полугласно ми каже да је Адем Демаћи, пре него што ће се (можда само привремено) повући с политичке сцене, рекао: „испали смо (ми Албанци) пет пута гори од Срба…“ Необичан лик у свом националном фанатизму али и некаквој архаичној честитости, тај политички поета, Адем Демаћи, којег је за време протеклог рата, као још и И. Ругову или В. Суроја штитила (из својих разлога) српска полиција (страдање Фехмија Аганија био је, изгледа, проблем слабе координације у заштити), није, међутим дочекао, бар не јавно, да су, упркос страшним злочинима на обе стране, косовски Албанци ипак победници, и на дугу и на средњу, и на кратку стазу…

За разлику од „победника“ у Србији, Демаћи, и Ругова, Сурои и Тачи, ма како се разликовали у ставу према прогонима Срба (Сурои се, на време оградио једним текстом), знају да су победници и за разлику од разгоропађених београдских „победника“ (који се бусају у груди и стално прете да „ће се вратити“ с војском на Косово) немају потребу да свој тријумф свакодневно обзнањују, него се посвећују практичним задацима у довршењу започетог посла, етничког чишћења… За разлику од српског национализма, који је толико подложан сатанској манипулацији Слободана Милошевића управо зато што није структурисан – јер осцилира између крајности (егзалтације и резигнације), и јер нема морална упоришта – албански национализам је систематичан и суров на један неумољиво постојан начин: број срушених српских богомоља, који се и од броја седамдесет, с краја августа, вртоглаво повећава, то свакодневно изнова доказује. (преузето Књижевне новине бр 999 – новембар 1999 - Душан Т. Батаковић).

Епископ тимочки Јустин (Стефановић), члан Светог архијерејског синода СПЦ рекао је да црква треба да сачека са оглашавајем око избора:

- Црква не тргује судбином свога народа. Народ и Црква су спојени судови и Црква као живи организам, будно прати шта се збива и проживљава све ово. Црква би можда требало да сачека са оглашавањем око избора, али то не значи да она чека „зелено светло“ када ће говорити, а када је корисније да ћути.

Београд – Одлука шефа Унмика Бернара Куснера да дозволи гласање у српским енклавама и даље наилази на различите реакције међу косметским Србима. Координатор ДСС за Косово и Метохију Драган Лазић ову дозволу сматра небитном.

- Битно је сазнање и анимација јавности о покушају режије режима да извуче 350 хиљада гласова. Саиновиц се унапред изјасњава о могућем броју са Косова и Метохије. Да је он стварно имао толики број одазваних и толику подршку албанске националне заједнице на Косову и Метохији се никад не би догодило оно сто се десило. Опет се играју с Косметом. Очигледно Косово им треба само пред и за изборе. Овога пута Но пасаран – истице Лазиц.

Он подсећа да је на Косову и Метохији регистровано 960 хиљада албанских гласача и око 115 хиљада српских. Што се албанског бирачког тела тиче, подсећа Лазић, оно се неће изјашњавати на изборима јер су се референдумски изјаснили с више од 98 одсто да су за самосталну државу.

Британски „Тајмс“ пише о, како се наводи, демонстрацији силе британских трупа у саставу КФОР-а у уторак, у непосредној близини административне границе Косова са Србијом. Био је то, наводи лист, одговор на недавно изразену спремност ВЈ да се врати у покрајину. У вежби, која се одвијала у видокругу контролног пункта српске полиције, на путу Подујево-Ниш, учествовали су тенкови, снајперисти, механизована пешадија и један хеликоптер. "Тајмс" је цитирао речи британског мајора Харија Ханскомба да је превасходни циљ те операције био да се предупреди, како је навео, агресија преко границе.

Београд – Албанци, који су годинама избегавали плаћање свих врста дажбина, најзад ће морати то раде. Примораће их на то нова, УНМИК-ова власт. Извор „Гласа“ из Пристине најавио је у среду могуцност сто скоријег завођења реда у плацању комуналија, такси и пореза на Косову и Метохији. После годину и по дана неплаћања сви становници јужне српске покрајине мораће да издвајају веће суме новца за комуналије. Прво су стигли рачуни за телефон, изражени у немачким маркама. Како су за многе власнике рачуни били високи, нису их платили и остали су без броја. Сада це на ред доци струја, вода и грејање. Становнике Косова највише ће погодити плаћање свих врста пореза. Најнижи порез износиће три одсто.

Женева – Међународни комитет Црвеног крста (ИЦРЦ) затражио је да се забрани употреба касетних бомби у војне сврхе и опоменуо је све државе које то не чине да се придржавају Конвенције о забрани употребе нагазних мина. У извештају о разорним последицама касетних бомби и нагазних мина на Косову, ИЦРЦ тражи да се суспендује употреба касетних бомби у војне сврхе док се не постигне међународни споразум о њиховој употреби и уклањању њихових остатака. У извештају који је ИЦРЦ прекјуче доставио дипломатским представниствима, наводи се да су током првих 12 месеци након рата на Косову, неексплодирани остаци касетних бомби, нагазних мина и других смртоносних направа однели 500 живота. У извештају се прецизира да смртност заосталих направа на Косову годишње у просеку износи 31 случај на 100.000 становника.

Београд – Око 7.000 Албанаца из села у околини Пећи и Ђаковице најавило је учешце на савезним и председничким изборима. У тим срединама, како је за “ Глас“ рекао председник Демократске реформске партије Албанаца Сокољ Цуса, биће отворена и бирачка места. Албанци из овога краја приврзени су Србији и Југославији и не прихватају диктате Тачија и Куснера.

Косовска Митровица – Представници међународне заједнице и митровачких Срба и Албанаца сложили су се да без толеранције нема будућности на Косову на јуче одрзаној конференцији за новинаре са темом "Стоп насиљу" у регионалном седишту УН у Косовској Митровици. Регионални администратор УН Вилијам Нес, представник СНВ Косовске Митровице Оливер Ивановиц и градоначелник јузног дела града др Бајрам Редзепи, изнели су своја виђења о политичком, етничком и сваком другом облику насиља и закључио је да Косово нема перспективу без толеранције.

Стразбур – Европосланици италијанске алијансе „Национале“ су на конференцији за новинаре поново запитали Европску комисију како се троши помоћ ЕУ намењена Космету и нагласили да не траже да помоћ буде укинута него да се зна како су потрошене две милијарде евра које је ЕУ издвојила од почетка рата до данас.

Приштина – Портпарол Кфора, амерички мајор Скот Слејтен, саопштио је јуче да су претпрошле ноћи у српском селу Клокот, на путу Урошевац-Гњилане, експлодирале две бомбе, али да није било повређених. 

Грачаница, Београд – На седници Прелазног савета Косова која је прекјуче одржана у Приштини политички представници косовских Албанаца оштро су реаговали на одлуку Бернара Кушнера, шефа Цивилне мисије УН, да неће спречити одржавање југословенских савезних избора на Косову и Метохији.

Париз – Тридесет петоро деце, припадника српске и албанске заједнице са Косова који морају да се лече и оперишу у Европи, стићи ће у Француску у суботу увече, најавио је министар одбране Француске.

Приштина – Припадници међународних снага на Косову су током претходне ноћи ухапсили у близини граничног прелаза Морина три особе које су покушале да илегално пређу из Албаније на Косово, саопстио је Кфор.

Софија – Бугарски цариници запленили су 115 ловачких пушка у једном камиону који се кретао од Турске ка Југославији, а који је возио један становник Косова. Оружје и 12.000 комада муниције заплењено је у четвртак на граничном прелазу Капетан Андреево, на југоистоку земље. Ухапшени су возач камиона с македонским регистарским таблицама и један македонски грађанин који је био у његовој пратњи.  (Бета)

Светом литургијом у свим храмовима Српске православне цркве данас ће бити обележен празник Усековање главе светог Јована Крститеља. На позив епископа нишког Иринеја (Гавриловица), патријарх српски господин Павле освештаће данас обновљени манастир Светог Јована Главосека у селу Крупац код Пирота, подигнут почетком века на темељима старије цркве, а који је у прошлогодишњем НАТО бомбардовању тешко оштећен, саопштила је Инфомативна служба СПЦ. Санациони и конзерваторскорестаураторски радови на обнови завршени су захваљујући донацијама Асоцијације српских сестара из Трста и римокатолицког свештенства из овог италијанског града. Усековање главе светог Јована Крститеља један је од пет празника у црквеној години посвећних овом светитељу кога Јеванђеље, према рецима Христовим, сматра "највећим човеком на свету" – Пророком, Претецом и Крститељем. На данашњи дан обележава се смрт, усековање главе светог Јована, који је погубљен по наређењу цара Ирода Агрипе, а по зељи његове зене Иродијаде. Смрт светог Јована догодила се пред Пасху (око пролецне равнодневице), а празновање 29. августа по старом или 11. септембра по новом календару установљено је према дану када је на светитељевом гробу у Севастији освешћена црква, коју су подигли цар Константин и царица Јелена. За данашњи празник Црква прописује једнодневни пост за вернике, а према народном веровању данас се не узимају храна и пиће црвене боје, због проливене крви светитељеве.

Приштина, Грачаница, Београд – Поводом Дана борбе против насиља, 9. септембра, Бернар Куснер, шеф Цивилне мисије УН на Косову, у суботу је говорио на митингу организованом у центру Приштине. Почетак кампање против насиља у свим храмовима Српске православне цркве на Косову и Метохији обележен је Молитвом за мир, која ће се, према речима епископа рашко-призренског Артемија (Радосављевића), председника Српског националног већа Косова и Метохије, понављати сваке прве недеље у месецу. На митингу у Приштини Бернар Кушнер је истакао да су предстојећи локални избори организовани како би се изабрала локална руководства, а "не како би се одређивао коначни статус Косова", преноси агенција Бета. Он је најпре, обративши се на албанском окупљеним грађанима Приштине доживео овације, да би потом, када је исту поруку поновио на српском језику, био засут салвом звиждука.

• Не радите оно што је Милошевић чинио вама. Он жели поделу Косова, а насиље је његова победа – рекао је Кушнер.

Он се, након говора, прошетао главном приштинском Улицом Мајке Терезе (некадашњом Видовданском) у пратњи Хашима Тачија, председника Демократске партије Косова и Ибрахима Ругове, лидера Демократског савеза Косова. Након шетње, Кушнер је подсетио окупљене Албанце да "Срби не могу да се безбедно шетају том улицом", на шта су му они одговорили да "Срби то ни не заслужују".

Представнци српске заједнице на Косову и Метохији нису учествовали на митингу и у шетњи јер, како наводе извори Данаса у Приштини, Кфор није могао да им гарантује безбедност. Додатну нервозу међу косовским Албанцима изазвало је гостовање Раде Трајковић, члана СНВ Косова и Метохије и српског посматрача у Прелазном административном већу Косова са Бернаром Куснером на приштинској телевизији у петак увече, тврде исти кругови. Одлуком СНВ Косова и Метохије почетак кампање против насиља 9. септембра обележен је Молитвом за мир која је служена у свим храмовима Епархије рашко-призренске, где се "народ помолио Богу за покој душа оних који су пострадали од насиља и узнео Богу молитве за престанак мржње и терора".

• У распису који сам послао свим старешинама цркава и манастира на Косову и Метохији рекао да ће тога дана бити почетак молитве против насиља на Косову, а да ће се то понављати сваке прве недеље у месецу. Ни за убудуће не мислимо да мењамо начин борбе против насиља. Сматрамо да је молитва, бар што се Цркве тиче, једини прикладан начин за решавање тога питања – изјавио је за Данас владика Артемије.

Почетак борбе против насиља је спровођење једне од одлука из Заједничке српско-албанске декларације из Ерли Хауса, која је потврђена и датум њеног почетка утврђен на наставку српско-албанског дијалога, одржаном 23. августа у Приштини.