ЕКСКЛУЗИВНО: Ево кога су усташе убиле од предака Александра Вучића

Једна од најморбиднијих измишљотина које су политички противници у јавност пласирали о председнику Србије Александру Вучићу јесте да су његови најближи преци у Чипуљићу код Бугојна у јесен 1941. године прешли у римокатоличку веру и да Вучић лаже да су усташе за време Другог светског рата побиле више чланова његове породице. Из исте кухиње потекла је и информација да је од Вучића у Другом светском рату страдао само његов деда Анђелко Вучић. Али да чак ни он није жртва усташког терора већ да је убијен у кафанском обрачуну.

Све ове приче покренуо је бивши народни посланик и високи функционер СРС Љубиша Петковић, који је након раскола у СРС очигледно из Хага добио партијски задатак да што више сатанизује дојучерашњег страначког колегу. А он се баш потрудио да задатак добро одради. Петковић је у својој књизи „Хашке муке“ написао да нико од породице Вучић није страдао од усташа, да је Александров деда Анђелко убијен у кафанској тучи, да је стриц Александра Вучића био „истакнути усташа“ и да су „у септембру 1941. године“ Вучићи, и то баш грана Анђелка Вучића, Александровог деде, примили римокатоличку веру.

Аутор је ове податке изнео категорично, не остављајући места ни најмањој сумњи да они нису тачни. Касније су ове тврдње више стотина пута поновљене у разним новинским текстовима и у коментарима на друштвеним мрежама, тако да је у делу јавности присутно уверење или бар сумња да је Петковић написао истину.

Ево шта кажу чињенице.

На званичном списку жртава рата од 1941. до 1945. године из места Чипуљић код Бугојна који је сачинио Савезни завод за статистику Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, страна 1.096. налазе се петорица Вучића:

• Вучић (Антонија) Анђелко, рођен 1893. Србин, убијен у директном терору, Босанска Градишка
• Вучић (Ђорђа) Рајко, рођен 1920. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
• Вучић (Косте) Ђорђе, рођен 1896. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
• Вучић (Косте) Иле, рођен 1904. Србин, убијен 1941. у директном терору, Босанска Градишка
• Вучић (NN) Илија, 9999 (непозната година рођења – напомена Д.М.) Србин, убијен од усташа 1941.

У истом списку, али за град Бугојно, страна 1095. налазе се двојица Вучића:

• Вучић (Јове) Миле, рођен 1920. Србин, погинуо 1943. у НОБУ-у, Црна Гора
• Вучић (Ристе) Стево, рођен 1891. Србин, убијен од усташа 1941. у логору Јадовно

Анђелко је деда Александра Вучића, Иле, Ђорђе и Стево су Анђелкова браћа од стрица, а Рајко је Ђорђев син.

Између 25. и 27. маја 1941. усташе су у Бугојну ухапсиле прву групу од 25 Срба и затвориле их у зграду звану „Конак“. Међу њима су била и тројица Вучића: Анђелко, Стево и Иле. Анђелко и Стево су били успешни трговци, чувени не само у Бугојну већ у Средњој Босни, Херцеговини и суседној Далмацији. Важили су за велике русофиле. У Бугојну се препричавала анегдота да су Анђелко и Стево толико волели Русију да су одлучили да је посете. Наводно, у Русију су кренули на коњској запрези, али су стигли само до Добоја и вратили се назад. Није познато да ли у овој анегдоти има истине, али је неспорно да је Анђелко Вучић био на ходочашћу (хаџилуку) на Христовом гробу у Јеруслалему, због чега је добио надимак Аџија.

Ноћу између 27. и 28. маја ухапшени Срби транспортовани су из Бугојна у Бањалуку. После два дана, 30. или 31. маја, оведени су из затвора у Бањалуци и сви убијени. По једним изворима злочин је извршен у атару села Ивањска, на падинама Козаре, по другима учињено је то мало даље, на подручју суседне Босанске Градишке. Због очигледне грешке, у списку Савезног завода за статистику као место смрти Стеве Вучића наведен је логор Јадовно.

Крајем јула 1941. усташе су почеле велику акцију етничког чишћења бугојанске котлине (Бугојно и Горњи Вакуф), с циљем да све мушко становништво српске националности побију, а жене и децу протерају у Србију. Извршена су масовна хапшења свих Срба старијих од 16 година. У уторак 27. јула ухапшено је 47 Чипуљићана, који су заједно са осталим Србима затворени у зграду основне школе. Међу њима су били и Ђорђе Вучић и његов син Рајко, младић који је имао 21 годину. Ухапшене су, везане жицом, у камионима одвозили до огромне јаме између села Занасовићи и Росуље и над јамом убијали из ватреног оружја, клали или убијали секирама и маљевима. У ноћи између 30. и 31. јула у Занесовиће је одведена је и ликвидирана група у којој су се налазила двојица Вучића.

У књизи „Ратна хроника Бугојна“ Месуд Хотић, по националности муслиман, наводи да су између 27. и 31. јула над јамом у Занесовићима усташе убиле око 1.500 Срба. Котарски предстојник Бранко Куштро се хвалио да је он лично, за само једну ноћ, над безданом пуцао у главу 400 несрећника.

После покоља код Занесовића усташе су похапсиле око 400 Срба из Бугојна и Чипуљића, углавном жена и деце и возом их транспортовале у логор у Славонској Пожеги. Воз је из Бугојна кренуо 11. августа, а народ је био смештен у сточне вагоне.

У својој књизи „Избеглице и пресељеници на територији окупиране Југославије“ , на 150. страни, Слободан Д. Милошевић је објавио податак да су Срби из Бугојна у логор доведени 13. августа 1941. године, да их је било 327, од чега 123 мушког и 204 женског пола.

У документима НДХ који су заплењени након ослобођења Југославије, пронађен је списак породица из Бугојна које су биле заточене у Пожеги, а затим транспортоване у окупирану Србију. На списку се налази и 16 Вучића. Цитирам тај део списка: „Вучић (Антонија) Раде са женом и шесторо деце, Вучић Драгица, жена Анђелкова са шесторо деце и Љуба Вучић, из исте породице, без родитеља.“

У књизи „Запис о злочину“ коју је написао познати бугојански хроничар Бранко Мићић наводи се да су прогнаници из Бугојна, возом преко Винковаца и Београда,19. августа 1941. дакле на православни празник Преображење, стигли у Марковац код Велике Плане, где су искрцани. Највећи део размештен је по кућама добрих људи у Свилајнцу и Симићеву код Жабара, а било их је који су прогонство провели у Великој Плани, Жабарима и Лапову.

На путу, негде у близини Београда, Драгица Вучић је родила сина, Александровог оца. По мужу којег су убиле усташе дала му је име Анђелко. Драгица и остали Вучићу рат су провели у Црквенцу код Свилајнца, одакле су се одмах по ослобођењу вратили у Чипуљић.

Из наведеног је очигледно не само да су преци садашњег председника Србије тешко пострадали у Другом светском рату, већ и да нису примили римокатоличку веру. Јер, чак и да су хтели нису могли. Наводно прекрштавање, о којем је писао Љубиша Петковић, се догодило у септембру 1941. године, а Вучићи су од средине августа 1941. били у Србији.

Бранко Мићић у својој књизи наводи и податак да су у априлу 1941. усташе наредиле да се поводом проглашења НДХ на свим јавним зградама и радњама у Бугојну истакну хрватске заставе. Стево Вучић је отишао код усташког повереника адвоката Баришића и рекао му „како он као Србин, ту заставу не може истаћи“.

Као савременик тих драматичних догађаја, Мићић (рођен 1928. године ) је записао да је након пуча 27. марта 1941. у Београду, којим је збачена влада Цветковић-Мачек, а Краљевина Југославија одбацила Тројни пакт склопљен са Хитлеровом Немачком и Мусолинијевом Италијом, трговац Анђелко Вучић, „у знак славља, ставио пред своју радњу буре са ракијом и сваког ко је наишао бесплатно је частио“.