Епископ Сергије: Вучићево распеће је наше васкрсење
"Међународна заједница није била заинтересована да нам помогне, а Република Српска недовољно јака да нас снажније подржи. И када смо, од много наде и гледања у истом правцу, за час окренули главу од матице Србије, председник Вучић је погледао нас".
Да живим у Београду или негде у унутрашњости Србије, можда бих о председнику Вучићу размишљао на нешто другачији начин, можда бих, као многи, више био вођен личним а мање националним интересима. Али, пошто сам монах и епископ који живи и столује у манастиру Рмњу, на пустој и суровој граници Босне и Like, мој поглед на живот, саживот, на прилике и неприлике, условљен је само једним - жељом да духовно и биолошки преживи ово моје мало и нејако стадо Христово, које ми је дато на бригу и старање.
ЧИТА ПИСМО ПРЕДСЕДНИКА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ ВЛАДИМИРА ПУТИНА: Сергеј Лавров данас у посети Србији
Председник Србије данас са министром одбране Италије: Александар Вучић састаће се са Лоренцом Гверинијем
ХРВАТИ УДАРАЈУ СА СВИХ СТРАНА! Напад на Србију и Вучића зато што наша земља коначно говори о геноциду у Јасеновцу
Већ три деценије ми се бринемо да не нестанемо, да нас има, да останемо тамо гдје нас је одувијек било. За остварење ових скромних жеља увек нам је недостајала помоћ, братска рука и разумевање. Због тога смо више искрварили после рата него у самом рату, јер ратне ране нико није желео да нам вида.
Међународна заједница није била заинтересована да нам помогне, а Република Српска недовољно јака да нас снажније подржи. И када смо, од много наде и гледања у истом правцу, за час окренули главу од матице Србије, председник Вучић је погледао нас.
И не само погледао, већ и помогао, и походио нас, два пута, као ниједан председник Србије до тада. На томе смо му били и остали бескрајно захвални, јер Крајишници памте чак и онда кад се чини да су све заборавили. Истине ради треба подсетити да је Србија уложила новац у сваку општину и сваки град Републике Српске, али и у четири општине са српском већином у Федерацији БиХ, па тако, захваљујући тој истој Србији и њеном председнику, имамо, као израз трајне љубави, дечије вртиће, болнице, путеве, храмове...
Међутим, да би се оспорило, омаловажило и све представило другачијим него што јесте, свакодневно се испаљују отровне стрелице у виду новинских написа и интервјуа наших осведочених душебрижника, који страх од великосрпских империјалистичких тежњи, посејан од њих самих у њиховим недобронамерним умовима, покушавају изместити у свакодневицу овдашњих Бошњака и Хрвата, којима, увјерен сам, председник Вучић жели исто што и нама Србима - мир, напредак и добре односе, без страха једних од других.
Напада се онај који је бесмучно нападнут у Сребреници, покушава се дискредитовати онај који је помогао тој истој Сребреници, као нико до тад, а све са људском жељом да се ратне ране излече међусобним поверењем, да се овдашњи народи повежу модерним саобраћајницима, да нам, свима заједно, овде буде боље, да сви имају посла, да нико не одлази у бели свет само да би нашао посао а изгубио све оно што има само у земљи у којој је рођен - рођаке, пријатеље, успомене, срећу…
Када се видело да је све теже плашити оне друге и другачије великосрпским национализмом, јер је та матрица одавно истрошена, онда се дошло на не тако нову идеју да се за све окриве Руси, па да се они други и другачији плаше њима и, наравно, Вучићем као њиховим експонентом. Узалуд! Довољно је погледати чије су банке, тржни центри, где одлази радна снага и свакоме ће све бити јасно.
Некоме је, очигледно, досадио мир и напредак, па би сада, осокољен резултатима америчких председничких избора, да "распакује Дејтон", да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци, жељни мира и поверења, жељни своје деце из Немачке, унучади из Ирске, пријатеља из Америке.
Босна и Херцеговина у којој живим, у којој служим и у којој ћу кости оставити, има компаративне предности: Хрватска помаже Хрвате, Србија Србе, исламски свет Бошњаке. Ако нам умови и срца нису тесни, у овој земљи има места за све и свакога. Није овој распетој земљи проблем Александар Вучић, већ фрустрације оних који би да ову земљу кроје по своме, а у тој политичко-кројачкој замисли овдје би било Срба тек толико да декоративно украсе вјерски и национални монолит замишљен у неком од мрачних центара моћи.
Знам да то председник Вучић не би дозволио, баш као ни председник Додик, као ни сваки други честити Србин којем је стало да иза нас нешто остане у овој лепој и страшној земљи, која није и неће бити ничији плен, већ простор у којем ће живот надјачати смрт, у којем ће бити бројније нове колијевке него радне визе, у којем ће комшија веровати своме комшији као брату рођеном. Док год распињу Александра Вучића, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо. Кад ућуте, знаћу да није како треба, да нестајемо и да нас неће бити. Вучићево распеће је наше васкрсење!
