Генерал Ђукић се јавио из хрватског затвора: У оптужници су тачни само моји подаци!

Пресуду због нетачних навода оптужбе да је генерал умешан у минирање бране Перућа ће судија Славко Лозина објавити у петак. 

- Током службе и кроз школовање оспособљен сам за обављање највиших дужности у војсци. Изградио сам кодекс професионалног и часног понашања који доликује високом војном старешини. Природа мог посла захтевала је стручно школовање, усавршавање на којем сам изучавао основе права и поступке у кривичном поступку за кривична дела против Оружаних снага СФРЈ. Био сам добро упознат с одредбама ратног права и међународним конвенцијама које се односе на поступања с ратним заробљеницима, цивилним становништвом и материјалним добрима, посебно културно-историјским споменицима - каже генерал Ђукић. 

ШЕШЕЉ ОТКРИО: Ево шта се стварно десило на брани Перућа! ГЕНЕРАЛ ЂУКИЋ НИЈЕ КРИВ!

Констатовао је да је доказни поступак показао да није крив, што је тврдио од самог почетка.

- У оптужници су тачни и истинити само моји подаци. Све друго је лаж, подметање и неистина, једна вешта монтажа разних инкриминација заснованих на претпоставкама и бујној машти, које тужилаштво није успело доказати. Ову констатацију су потврдили сви сведоци оптужбе' - јасан је генерал. 

Приметио је да се доста ствари побркало, па је хтео изнети егзактне податке о свом суделовању у рату на простору РСК.

Сукоби су га затекли као потпуковника на дужности команданта 221. бригаде ЈНА у Книну. На тој дужности је био до краја фебруара 1992. године, у априлу је наредбом савезног министра за обрану распоређен у Министарство унутрашњих послова РСК. Постављен је за начелника Управе Посебних јединица милиције. На тој дужности је био до почетка децембра 1992. године када се Посебна јединица расформира и улази у састав Српске војске крајине. Територијална одбрана преузела је све борбене линије од јединица ЈНА, чије су се старешине повукле. Ђукић се сетио како су се делови 9. книнског корпуса због напада на војну колону на путу за Србију у селу Велагићи код Кључа и због затвореног коридора код Модриче извукли тек почетком српња 1992. године. 

- По Венсовом плану, Територијална одбрана морала се демобилисати , а оружје оставити у складишта с дуплим кључем. Припадници ТО нису могли носити оружје и униформу, већ су у штабовима ТО радили у цивилним оделима. Територијална одбрана се практично демобилисала 19. септембра 1992. године предајом бране Перућа снагама кенијског батаљона УНПРОФОР-а. Састави Посебне јединице милиције посели су доминантне објекте иза УНПРОФОР-а. Имале су задатак контролисати територију РСК. У сурадњи с УНПРОФОР-ом сам разрадио протокол задатака поступања и сурадње с УНПРОФОР-ом. Припадници ПЈМ носили су тамно плаве униформе с амблемом Милиција Републике Српске Крајине на рукаву, а на береткама су имали само амблем тробојке српске заставе. Били су наоружани пиштољима и дугим оружјем. Возила су била обојена у плаво и на њима је писало Милиција. Звање и чинови били су полицијски, а ја сам имао звање Главног инспектора, а не војни чин. Поред заштите границе, јединице су имале задатак да у случају напада ХВ-а прихвате почетни удар, осигурају мобилизацију ТО, а потом изводе борбена дејства. На велику срећу, ПЈМ нису биле у тој ситуацији, јер је владао релативни мир и није било цивилних жртава - навео је генерал Ђукић. 

У два наврата је с добровољцима упућен на посавско ратиште. Када се вратио крајем 1992. године, јединице милиције биле су расформисане, а формирана је Српска војска Крајине. Остао је нераспоређен, тражио је премештај у Војску Југославије или у Војску Републике Српске. У априлу 1993. године постављен је за начелника штаба у Главном штабу Српске војске Крајине. Дужност је обављао годину дана. У септембру 1994. године одлази у пензију. Од тада живи у Београду. Навео је како се неки од изнесених података налазе у књигама пуковника Косте Новаковића "Република Српска Крајина, успони, падови и уздизања", "Кнински гарнизон" и "Грађански рат у Хрватској", књизи генерала Новице Симића "Коридор 92", те његовој студији "Разбијање Југославије, мјесто и улога Хрватске". 

"Не знам да ли ћемо се вратити, али идем први!" Генерал Ђукић повео Србе у победу, а сад му Хрвати пишу пресуду

- Ово сам најкраће елаборисао да би се одбациле многобројне неосноване, нетачне изјаве и тврдње тужилаштва и сведока оптужбе који спомињу ЈНА и после измјештања 1992. године, ношење титовки с петокракама које су скинуте у јесен 1991. године - казао је Ђукић те додао да ЈНА или Војска Републике Српске нису имале било какву ингеренцију над главним штабовима Територијалне одбране и Српске Војске Крајине од измештања ЈНА. 

Генерал истиче да је неистинито да је "26. јануара 1993. године организовао састанак у команди Врличке бригаде и лично руководио постављањем 30 тона експлозива у брану 27. и 28. јануара 1993. године". 

- То је ординарна лаж. По повратку с посавског ратишта, нисам добио постављење, уместо мене је у МУП РСК за начелника Управе постављен Крсте Жарковић, што се види не само из изјава сведока, него и из војних докумената Војске Југославије, Србије, СВК и докумената Владе Републике Српске Крајине. Од Нове године 1993. године нисам напуштао Книн очекујући наредбу којом би се регулисао мој статус. Кретао сам се, морам признати, и мало резигниран на релацији службени стан – канцеларија у згради бивше команде 9. корпуса. Очекивао сам распоред у Војску Републике Српске јер су се у то време водиле и борбе око Јајца, Травника и у долини Неретве. Према мени никаквих ингеренција нису имали командант СВК генерал Миле Новаковић , ни министар унутрашњих послова Миле Мартић, а посебно не командант Војске Републике Српске генерал Младић, с којим нисам имао ама баш никакав контакт. Нисам добијао, ни издавао наређења, у моју канцеларију није улазио, ни излазио никакав папир - јасан је Ђукић. 

Он се осврнуо и на догађаје који су претходили минирању бране.  

- Нападом ХВ-а 21. јануара 1993. године на заштићену УНПА зону на Масленицу, командант СВК генерал Новаковић успоставио је истурено командно место одакле је командовао обраном задарског залеђа. Због тензија на сињско-врличком правцу упутио је команданта 7. далматинског корпуса пуковника Милана Ђиласа из Бенковца у Книн да организује одбрану. Ђилас је упутио свог начелника штаба пуковника Драгана Тањгу у Бенковац на командно место 92. бригаде, а он прати мобилизацију и 25. јануара издаје наређење Првој лакој врличкој бригади, 75. дрнишкој и 2. кистањској.  Ђилас 25. јануара одлази на командно мјесто у Врлику. Два дана касније стигло је појачање, чета бригаде из Срба и Лапца. Командант врличке бригаде потпуковник Божо Костур у поподневним сатима 27. јануара распоређује појачања испред бране Перућа на Алебића кулу и Зрнац испред врличке бригаде и УНПРОФОР-а, што је изазвало негодовање код Личана. Током размјештања, 126. бригада ХВ-а отворила је артиљеријску ватру, УНПРОФОР се повукао. Заповедник 126. Бригаде, потпуковник Здравко Шкарпа, у 17.30 упутио је писмо команданту УНПРОФОР-а Сектор југ генералу Арапу Робу у којем захтева да његове снаге одмах напусте пунктове, да би након три минуте отворио артиљеријску ватру по пунктовима кенијског батаљона. Арап Роб од заповједника ХРМ-а адмирала Свете Летице тражи да 126. Бригада обустави дејства и провокације, јер ће у противном повући припаднике УН-а како би заштитио њихове животе. У раним јутарњим сатима 28. јануара Шкарпа је наставио с артиљеријским ударима, а генерал Роб повлачи своје припаднике с пунктова на брани. Није УНПРОФОР потерала СВК, како стоји у оптужници - истиче генерал.

Он каже да су брану минирале присталице Милана Бабића и паралелне структуре Српске војске Крајине. 

- Искористили су тренутак када никога није било на брани, на брзину су крајње нестручно поставили мању количину експлозива и активирали га у 10.45 сати 28. сијечња. када се распада одбрана врличке бригаде ојачане Личанима из 103. бригаде. Повукли су се стихијски у паници у правцу Врлике у страху да не упадну у окружење припадника ХВ-а који су јаким снагама долазили из правца Свилаје. Све ово потврђују сведоци тужилаштва и одбране, те документи Министарства одбране, полиције и СВК. Круцијални документ је писмо генерала Роба адмиралу Летици. Ни у једном документу не спомиње се моје име, нити моје присуство на сињско-врличком правцу. Имам алиби за дане за које ме оптужница терети да сам руководио постављањем експлозива на брану. Моје присуство на брани или у Врлици није потврдио ниједан свједок оптужбе и одбране. Кључни непосредни сведок тужилаштва, којем су дали статус заштићеног сведока, невешти је покушај монтаже неистина. Изјавио је да је препознао мој глас када сам га наводно назвао телефоном и издао наређење да се на брану пропусти камион. Ко може поверовати у овакву ноторну лаж? Он се појављује као потплаћени сведок у многим случајевима. Ко је студирао право, добро зна што то значи. Тестис унус тестис nullus. Један сведок као ниједан. Сведок оптужбе, заробљен као припадник ХВ-а на брани касно у ноћ 27. сијечња, изјавио је да ја нисам официр који га је испитивао на пункту у Пролићима. Прецизно је изјавио да ме не познаје. Уважено Веће, где сам ја у овој причи? Пред вама је невин човек, да ли је само моја припадност ЈНА, а касније Српској војсци Крајине, доказ моје кривице? - запитао је Ђукић. 

Генерал је рекао и пар реченица о претпоставкама о количини употребљеног експлозива. Оптужница наводи 30 тона, али генерал Ђукић каже да је количина преувеличана и несразмерна последицама. 

- То оспоравају и признати еминентни стручњаци, сведок одбране Чедомир Максимовић, чувени професор на Империјал колеџу у Лондону и пуковник Вукосав Карановић, који је као стручњак за експлозиве дуго радио у инжењеријској управи у генералштабу ЈНА. На основу америчких формула и снимљених инжењеријских норми, произлази да су последице минирања изазване количином од две и по, до три тоне ТНТ-а. Ни сведоци оптужбе нису сигурни колике су количине експлозива могле бити употребљене. Неки тврде да је то све урађено шепртљаво, на брзу руку, нестручно, само да би се нанела штета. Наводи у оптужници о могућим последицама и броју жртава низводно од Перуће узети су из елабората о "Пропагацијском валу", те представљају сензације за држање тензија јавног мњења и да се евентуално оправда осуђујућа пресуда. Међутим, овде се ради о кривичном делу у покушају, јер није било жртава, нити је иједан објект низводно од бране потопљен или срушен. Последице оштећења бране саниране су за два или три сата с једним булдожером - навео је Ђукић. 

Жао му је што судско веће није прихватило већину предлога обране који би кристално јасно доказали његову невиност и ослободили га било какве кривице. 

- Веће је заузело неповерљив став према сведоцима одбране, унапред проглашеним неверодостојним и необективним од стране Жупанијског државног одвјетништва. Имам осећај да је суд подложан тужилаштву и да га је фаворизовало. Допуштало им се током целог поступка да врше притисак на суд и пресуђују умјесто суда. О разбијању Југославије и рату с већ познатим последицама, посебно оним који се односе на цивилне жртве и разарања материјалних добара, никада ни у подсвести нисам размишљао, а камоли прижељкивао. Одгојен сам у патријархалном духу од родитеља антифашиста, бораца НОБ-а. По укупном опредељењу био сам и остао левичар. Одрастао сам у вишенационалној средини дубоко уверен у снагу и значај братства и јединства. Поносан сам што сам као високи официр и у току ратних догађања сачувао вишенационалну структуру јединице којом сам командовао. Све ово ми је био путоказ да као високи официр не учини ништа нечасно, било по мојој наредби, нити лично. Дубоко саосећам с породицама свих жртава. Очекујем ослобађајућу пресуду - закључио је генерал Ђукић.