ХРОНОЛОГИЈА ПОСТИЗБОРНИХ ПРОТЕСТА: Шта се крије иза изјава уличних демонстраната и зашто немају смисла?
Шта можемо да чујемо од демонстраната на београдским улицама и зашто су њихове изјаве нелогичне?
Јуче је био 18. дан „спонтаних“ протеста у Београду, када су такође, врло спонтано, скоро сви одлучили да остану код куће, осим неколицине шетача, којима нико није јавио да не долазе.
Демонстранти када им време дозвољава
Иако су протестанти данима најављивали масовна окупљања и убеђивали народ да су изразито незадовољни условима у којима живе, чини се да им је од победе Александра Вучића на председничким изборима, много теже пао пад температуре и киша. С обзиром на чињеницу да је април, а не сред зиме, делује прилично неуверљив „вапај студената“ за бољим животом. Прво, протестанти су били радници, незапослени, пензионери, а најмање студенти, а највише су шетали представници разних синдиката, другоразредни функционери опозиционих странака и опортунисти који су желели мало медијске пажње. Друго, протестанти су већ искористили ускршње празнике да оду на одмор, а захтеви нека чекају да се поједу фарбана јаја и чоколадне зеке.
Демонстранти насрнули на председника Удружења породица киднапованих и убијених на КиМ (ФОТО)
Кад не знамо шта ћемо, ми вичемо: „Демократија“
Један од највећих разлога за протесте, била је наводно борба против диктатуре, и жеља за демократијом. Због тога су протестанти изашли на улице и као и у свакој диктаторској земљи, нико их није дирао. Полиција није реаговала, комуналне службе их нису дирале, чак је и премијер рекао да нема ништа против демонстрација, све док су мирне. Чини се као да се том потезу нису надали, већ изазивању нереда, па у недостатку истих, демонстранти су сами направили неколико инцидената, као што је скрнављење српског зида плача, посвећен страдалима на Косову, али и напада на председника удружења породица киднапованих и убијених на КиМ, Симу Спасића. Ако су могли да протестују бесконачно, шта је оно што демонстрантима смета? Многи су рекли да живе у медијском мраку.
Шта онда значе силне насловне стране медија који су протестантима дали више простора него владајућој структури, коментаришући сваки детаљ и објављујући колумне разних новинара, писма подршке јавних личности и изјаве свих анонимних људи који су хтели да их дају?
Један од најчитанијих српских дневних листова, Блиц, објавио је и у штампаном и у дигиталном издању изјаве девет протестаната на улицама Београда, а с обзиром колико их је било последњих дана, изгледа да је успео оно чему тежи сваки медиј- успео је да разговара са свим учесницима протеста.
Ево шта су они о протестима рекли наши грађани:
- На улицама сам зато што никада црњи није био медијски мрак. Радила сам на РТС-у и никада није било овако - да један човек буде заступљен у свим медијима, нема дијалога, дебата... Већина људи не живи добро, имам осећај и да се плаше да нешто кажу. Овде се не ради о томе што немамо, а не бих ни била овде да мислим да не можемо нешто да променимо - објашњава Бранка Лазић, новинарка и ПР из Београда.
Вести о протестима се могу видети свакодневно у дневним новинама, на насловним странама, где је ту медијски мрак?
ДЕМОНСТРАНТИ НАПАЛИ ШЕШЕЉА ИСПРЕД НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ: Ево како се све завршило!
Један учесник је пензионер из Београда, који је овако објаснио своје учешће у протесту:
- За моје 73 године никада нисам живео горе. Ето, ја сам радио пуних 50 година, био директор школе у три мандата и примам пензију 37.000 динара. Док платим све рачуне, једва саставим крај с крајем да преживим месец - каже Београђанин Миодраг Скробоња, просветни радник у пензији, док његова ћерка Ксенија (41), економисткиња, додаје да је на протестима јер не зна како да посаветује своју ћерку тинејџерку.
- Моја ћерка има 15 година и ја не знам шта да јој кажем када ме пита да ли да остане у земљи или да иде у иностранство да тражи срећу - каже она.
Чињеница да овај пензионер има 73 године, а старосна пензија се стиче у 65., значи да је пензију добио пре 8 година, у време Демократске странке и Бориса Тадића. Зашто тада није протестовао? И зашто онда нема никог од 1,7 милиона пензионера, чија тренутна просечна пензија износи око 23.500 динара, није изашао да штрајкује?
Зашто не штрајкују пензионери чија је пензија мала?
Разлика између доброг и лошег економисте је у томе што лош економиста види само тренутне ефекте мере коју предлаже, а онај добар види и оно што ће се сутра десити.
Подсетимо, сећамо се када је Мирко Цветковић повећао плате и пензије, иако буџет Србије то није могао да издржи, па су Србију скоро довели до банкрота.
Данашње прогнозе су много оптимистичније, јер Србија има природан привредни раст и свако повећање пензија је у складу са приходима у буџету. Пензионери су добили повећање које је ММФ одобрио, а и једнократну помоћ за најугроженије. Сви се слажу да су и пензије и плате мале и да би волели да су веће, али треба схватити да се до бољег стандарда долази радом и трудом, а не шетањем улицама. Ситуација у којој смо се нашли је делом и последица неозбиљне финансијске политике која је вођена годинама уназад, када су неки од данашњих опозиционих „јунака“ државни буџет трошили на финансирање пропалих државних предузећа, докапитализације државних банака, губитке железара, стакларе, азотаре... и нико није штрајковао да се та државна питања реше пре 5 и више година. Да су тада решена, данас бисмо сви имали веће плате. Тога се најбоље пензионери сећају, зато их и нема на улицама.
МОЖЕ ЛИ СЕ ОВО НАЗВАТИ ПРОТЕСТОМ?! Најавили радикализацију, па "спала књига на два слова"
Протести студентски, а захтеви политички
Следеће две изјаве су студентске, па се може видети да захтеви нису студентски. И још нешто, ставови ових младих људи више личе на политичке манифесте, него на студентска размишљања. Ако су ово спонтани протести, зашто су онда њихова мишљења толико слична разним плаћенићким изјавама, које смо протеклих месеци виђали на овим окупљањима и на опозиционим митинзима?
- На протестима у Београду сам сваки дан. Долазим овде да бисмо променили нешто у овом систему, да смањимо аутократију и апсолутну власт новоизабраног председника Вучића. Већина је свесна тога да не можемо да га сменимо, али то не значи да не можемо да смањимо његову моћ и да глас народа постане битнији од гласа појединаца. Мој лични разлог зашто сам овде јесте то да бих могла да останем овде да живим, да бих могла овде да се запослим, удам и родим децу, у држави за коју могу да кажем да је демократска. А не да морам да бежим преко границе оног тренутка када добијем диплому - прича Тамара Туцаковић (23) из Сомбора, студенткиња Хемијског факултета у Београду.
- Протестујем јер је у Србији демократија постоји само на папиру. У рукама једног човека је сва моћ у Србији, он држи сву извршну и законодавну власт. Верујем да ће наши протести допринети да у Србији не буде више диктатура и да председник државе не буде политички функционер, него да заступа интересе свих грађана - истиче Наталија Тасић, студенткиња из Ниша.
Глас народа је увек важнији од гласа појединца, јер је сваки појединац део тог истог народа, а то је основно начело демократије. Демократија постоји на папиру, и то на гласачком листићу, и демократски систем је окосница свих избора, па и последњих.
Демократски избори у диктаторском режиму?
У држави, за коју она не може да каже да је демократска, преко 2 милиона људи је гласало за „диктатора“ Вучића, кога су подржали и само годину дана пре тога, на парламентарним изборима, кроз гласање за СНС, кога су такође подржали и 2012. године, када су решили да промене претходни режим у коме је једино што је било демократско био назив владајуће партије.
Србија је земља у којој се избори дешавају на сваких годину или две, на демократски начин- један грађанин, један глас. Убедљива победа Александра Вучића није његова одлука, него одлука демократске већине.
Протести ради протестовања
Блиц је узео изјаве и од брачног пара у пензији, који су сами признали да иду 27 година на протесте.
- Ово нам је 27. година како излазимо на протесте. Долазили смо деведесетих када смо радили и, ево, протести су нас дочекали у пензионерским данима. Сада смо ту зато што је на власти иста гарнитура која је била и деведесетих година. Овде смо и због младих, због старијег сина који је отишао у иностранство да живи и ради, због ових који су сада на власти, јер ми ћемо некако преживети, али млади људи не знамо како ће - причају Мирослав (65) и Мирјана (63) Ивковић, пензионери из Београда.
Ово значи да су то исти они људи који су од 90-те године на улицама, и ниједан режим им није ваљао, па зашто би сада било другачије?
Проблеми увек постоје, треба наћи решење
Постоји је и они грађани који су навели да протестују на улицама Београда због проблема који постоје. Нису знали да објасне детаљније који су то проблеми.
- Основни разлог што сам одлучио да се придружим протесту је велики број проблема који нас окружују. Ти проблеми не дотичу само младе већ све грађане Србије. Управо је то разлог што шетам са младима. Хвала им на томе што су изашли на улицу и надам се да ће се и други прикључити борби за боље сутра - каже Новосађанин Анђелко Башић.
ПРОТЕСТИ ДОЖИВЕЛИ ПОТПУНИ ФИЈАСКО: Како ће сада оправдати новац који долази са Запада?!
Слично је рекла и протестанткиња из Новог Сада:
Од првог дана сам на протесту и поручила бих свима да не одустају од својих циљева. Разлог због ког сам одлучила и сама да изађем на улицу је реално лош живот у Србији. Годинама не иде на боље, а протест младих је начин да се нешто промени у Србији - сматра Душица Михајлов из Новог Сада.
Сви желимо да живимо у бољем сутра, али да ли је протест или рад најбољи начин да се нешто промени у друштву?
Последњи Блицов саговорник је још један студент, који је изјавио да жели да заустави тиранију у Србији.
- Ми млади људи морамо да се одупремо тиранији над здравим разумом. Одлучио сам свакодневно да протестујем јер морамо на улицама да се изборимо за демократију. Млади су наивно веровали да је то могуће на изборима. Очекујем да ће резултат наших протеста бити то да Србија више неће бити земља у којој ће се један човек питати за све - наводи Вукашин Станојевић, студент из Ниша.
Када се осврнемо на ове студентске изјаве, видимо да све садрже општа места, као што су „диктатура“, „медијски мрак“, „тиранија“, „бољи живот“ и слично. Ово су речи које звуче добро када се узвикују на протестима, и неодољиво су познате јер их политичари користе деценијама толико често, да су постале излизане фразе.
Исте те речи су узвикивали исти ти политичари који су данас стали уз протестанте, почев од Чеде Јовановића, који је викао „Београд је свет“ деведесетих на студентским протестима, када смо тражили да будемо део развијеног западног света. Зашто нам онда данас смета када је тај исти запад уз актуелну власт?
Где су ти политичари деведесетих и двехиљадитих година, који су тада били у фотељама, када су земљу довели до економске пропасти, да би данас кукали што не могу да живе као у Немачкој?
Опозиција је имала своју прилику да представи програм и план у предизборној кампањи, али су се они бавили само пљувањем Александра Вучића и грађани су рекли шта мисле о њиховим идејама.
Нико од опозиције ни од протестаната није знао да каже конкретно како бисмо убрзали развој, само да га желе, као у оном вицу који каже: „-Шта желимо?- Не знамо!-Кад желимо?-Одмах!“
