"ЈАУЦИ И ДАЉЕ ОДЗВАЊАЈУ ГРДЕЛИЧКОМ КЛИСУРОМ": БОЛНЕ исповести ПРЕЖИВЕЛИХ из воза СМРТИ
На данашњи дан, 12. априла пре 20 година у 10.40 бомбардован је међународни, путнички воз. Напад се догодио у Грделичкој клисури 12. априла 1999. године (другог дана Православног Васкрса), када је авион НАТО пакта испалио две ракете и погодио путнички воз који је прелазио преко железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клисури. Тачан број жртава никада није утврђен
- Од почетка бомбардовања сам се инстинктивно плашио мостова, али возио сам путнички воз, а НАТО се хвалио како гађа тачно у центиметар. Нисам веровао да ће бити толико бездушни да гађају воз пун цивила, а затим нас прогласе колатералном штетом. Још ми је пред очима та слика, две ракете па пауза, а затим још две.... ту грешке није било, само намера да се побију невини људи.
Овако прича Нишлија Бобан Костић, машиновођа воза 393 који је на данашњи дан 1999. године гранатиран на Бистричком мосту у Грделичкој клисури када је погинуло педесетак људи.
Тачан број жртава злочиначког напада никада неће бити утврђен јер је пронађено само 14 тела, док је од осталих несталих, међу којима је било и шестогодишње дете, остао само пепео. Костић је са својим кумом и нераздвојним колегом Микићем из нишке Железничке станице тог 12. априла кренуо пут Табановаца око 11 сати не слутећи да крећу на последње путовање.
"Надали смо се да ће се Зоран однекуд појавити" Потресна исповест породице јунака са Кошара ОТКРИВА њихов ПОСЛЕДЊИ РАЗГОВОР!
Бивши НАТО официр се извинио Србима, па изазвао Столтенберга: ИЗАЂИ МИ НА ЦРТУ због бомбардовања СРЈ!
ЈЕДАН ИЗ СТРОЈА БЕСМРТНИХ ЈУНАКА СА КОШАРА: Сећање на Миладина Доганџића из Пећи
- Локомотива је већ била при крају моста када се чула страшна експлозија, скакала је по шинама као играчка, право је чудо да није испала са колосека, пламен нас је обухватио са свих страна... Инстинктивно сам почео да кочим, осврнуо сам се иза себе и видео да је воз пресечен, ракета је погодила почетак другог, а локомотива и први вагон су наставили да се крећу до друмског моста. Никада нећу заборавити ту тишину која је настала, ништа живо се није чуло - присећа се Костић најстрашнијег дана у свом животу.
- Видели смо како воз гори на мосту, Микић је искочио из локомотиве, кренуо сам за њим да помажемо путницима када сам га чуо како ми каже: Ево стиже друга ракета.
Пројектил је погодио друмски мост и убио кондуктера Зорана Јовановића који је на своју несрећу изашао из воза и ранио Микића.
- Он је био у шоку, гледао је ракету како иде на њега, није ни знао да је тешко рањен. Кажем му ти си погођен, видим му крв на фармерицама, он и даље ништа није одговарао. Почели смо да се удаљавамо од воза, Микић је направио само неколико корака, више није могао... Загрлио сам га и почео да га носим иако је скоро дупло био тежи од мене али адреналин је чудо, борба за живот је била - рекао је.
-Тек тада смо видели људе како излазе из првог вагона, били су крвави, чула се вриска, кукњава... Видео сам војну кампањолу горе на путу и дозвао их да превезу повређене. Баш кад су задњи путници улазили у возило видео сам још једну ракету.. Завикао сам: Пазите. Сви смо залегли, а затим је експлодирала још једна. Помислио сам да ће нас гађати док нас све не побију - дрхтавим гласом прича Костић, који од тог дана више није сео за управљач локомотиве.
Каже да га слике од тог дана прате, због чега је променио посао.
- Ужас, истопљен воз гори на мосту, крв на све стране, плач и врисци... било је као у најстрашнијем филму. Кажу да се памте само лепе ствари, али ја то не могу да заборавим колико год се трудио. Знам да нисам крив што се то десило, али те људе сам ја возио. Да се то није десило и даље бих био машиновођа – једва чујно говори Костић.
Ни Горан Микић више није ушао у локомотиву, док прича о том 12. априлу, пали цигарету за цигаретом.
- Ни данас не могу да верујем да су могли да бомбардују воз пун обичних људи, деце... Овај гелер који и даље носим у левој нози не да ми да заборавим тај дан, промашио је за пар милиметара главни крвни суд, иначе бих ја био један од оних који су оставили кости доле у Грделици - казује Микић.
Данима након трагедије, њих двојицу су опседали рођаци несталих у експлозији, покушавајући да сазнају њихову судбину.
Ко зна колико је људи страдало, улазили су и излазили на станицама, нико не зна ко је све био у том возу, јер од њих није остало ништа – закључује потресну исповест Микић.
Шестогодишњем Бранимиру Станијановићу из алексиначког села Прћиловица, најмлађој жртви масакра у Грделици не зна се ни гроб, јер његово тело није нађено. Дечак је тог 12. априла 1999. године, путовао са родитељима Видосавом (46) и мајком Дивном (40) код баке у село Мачкатица, у близини Сурдулице, али тамо није стигао. Породица Станијановић изгорела је у возу на Грделичком мосту.
Годинама на овај црни дан на место њиховог страдања долазила је Бранимирова бака Круна Јанковић. Љубила је порцеланске слике на спомен плочи и ређала цвеће и колаче за унука, ћерку и зета. Њени јауци одзвањали су Грделичком клисуром.
- Пошли су код нас у Мачкатицу. Ох, леле, леле… Бар да сам унуче сахранила. Нашли смо само моју ћерку Дивну, од унука и зета ништа није остало - запомагала је тада несрећна старица. Круна је преминула пре неколико година, а успомену на Станијановиће чува жена Видосавовог брата Стојанка.
СЛОБА СЕ УБИО У ХАГУ!? Карла Дел Понте открила НАЈВЕЋУ ТАЈНУ ТРИБУНАЛА!
Војна парада у Нишу 10. маја: Биће највећа у новијој историји Србије
"ЦИЉ је да се призна независност Косова и да се Срби УГУРАЈУ У НАТО": Откривено ко стоји иза "СРПСКОГ МАЈДАНА" ОПОЗИЦИЈЕ!
- Иза њих су остале три кћери, ниједна од њих не живи у Прћиловици. Од туге за њима умрла ми је свекрва и супруг, остала сам сама овде. Гледам њихову празну кућу сваког дана, одем па отворим врата, погледам па се исплачем. Чекам њихове кћери да стигну да изађемо на гробље и одемо у Грделицу – казала је Стојанка.
Спомен-плочом место страдања својих најмилијих обележила је и породица Марковић. Иван и Ана Марковић, обоје дипломирани хемичари, у браку су били само шест месеци.
- Нису се раздвајали. Кад је Иван добио војни позив за Владичин Хан, Ана није хтела да га пусти. Пошла је са њим да га испрати. Обоје су погинули, сахранили смо их заједно у Владичином Хану – причала је новинарима Иванова мајка Љубинка Марковић.
У спомен на њих, породица је основала фонд из кога награђује најбоље студент и ђаке. Драган Петковић из Алексинца сваке године обилазио је место где му је отац Светомир.
- Кренуо је у родно село. Требало је да пође претходним возом, али му је побегао. Ја сам био мобилисан овде у близини у Предејану. Ту су ми и јавили да је погинуо. Тражили смо његово тело у Лесковцу, овде у спаљеном возу, али ништа нисмо нашли. За утеху, узели смо мало пепела у урну - причао је Петковић.
На стратиште је сваке године долазила и породица Биљане Љубенковић, двадесетдвогодишње труднице која је са вереником из Лесковца кренула у Врање да упозна његову породицу али тамо никада није стигла.
