Језива исповест Драгане из Ваљева: Три пута су ишчупали дете из мене јер сам то тражила

У јавности се подигла велика прашина око абортуса. Све у свему мишљења су подељена. Док једни тврде како је женино право да одлучује о своме телу, други апсолутно осуђују овај чин сматрајући га убиством. Управо из тог разлога, многе жене се због страха од осуде од околине, изјашњавају анонимно путем форума, али постоје и оне које се не плаше да искажу свој став. 

Још нема разлога за панику, али за опрез да: Епидемија напредује, вакцине спремне

УЖАС У СРБИЈИ! Уловили ПЕДОФИЛА у акцији: Можемо на камеру, ја теби ти мени (ФОТО)

Ово је исповест Драгане В. (53) из Ваљева, коју вам преносимо у целости.

- Поштовани, видим да се дигла велика бура око абортуса и да ли жена има права на то или нема... без жеље да било кога вређам или да направим неки проблем, желим да опишем свој живот. А није био лак и одлуке су биле баш тешке. Себе сматрам и православком и Српкињом.

Наиме, 1991. године смо муж и ја побегли из вихора рата у Босни и стигли у Ваљево с два мала сина. Нисмо имали кров над главом, наша цела фамилија је била у рату и само су нам стизале вести да гину један по један. Живели смо од данас до сутра, добијали смо помоћ од Црвеног крста, брашно и уље. Било је јако тешко.

Радила сам у пекари, а онда сам чувала децу за паре. У једном моменту сам радила два посла. Муж је нашао посао у државној фирми, јер је био школован за ту позицију и знали су за њега одраније, будући да је био признат радник у БиХ. Али плата је била џак брашна. Некад џак кромпира. Некад кад добије плату, док одемо до продавнице, инфлација све поједе и можемо да купимо само бибер.

И тад, у таквом лудилу останем трудна.

Седели смо и разговарали. Сложили смо се да не можемо да подижемо још једно дете, јер ова деца већ носе туђе, полуизношене ствари. Да не причам о томе да има дана кад једу само хлеб и џем. И јабуке, јер у Ваљеву нема ко да их бере, па их оберемо за џ, дају нам људи из околних села, само да не пропадну.

Тад сам први пут абортитрала.

Други пут сам абортирала кад је муж био на ратишту у Книну. Непосредно пред одлазак сам сазнала да сам трудна. Плакали смо обоје, његова реакција ме је сломила, али сам морала да уклоним трудноћу. Ноћи сам проводила на телефону, зовући положаје како бих сазнала да ли је жив. Моји синови су се правили да спавају, а ја сам све то видела... и ћутала.

Онда се муж вратио, морали смо да се преселимо, јер смо почели да откупљујемо стан од 20 квадрата, у том хаосу, деца расту, ја остајем трудна трећи пут и тада трећи пут абортирам.

Сада, толико година касније, свесна сам да се рат није наставио и да смо се извукли. Наши синови су своји људи. Сад знам да смо могли да имамо још деце, али је питање да ли бисмо од њих направили социјалне случајеве. Вероватно да да. А то не желим. Посебно не у данашње време, није више као кад смо ми били деца. Све се мења. Ускоро ће само богати имати привилегију да буду успешни.

Живот будуће деце ће зависити од тога с ким су ићи у разред, да ли су из богаташког краја и да ли имају све што други имају. Ово је ново време, сурово време, где или правиш социјалне случајеве, који воде у беду, или се бориш за више. Нема свима једнако. Нема правде.

И дан-данас одем до манастира да се исповедим, одем на литургију посвећену женама које су остале без беба, које су абортирале. и тамо видим погледе других жена. Не знам да ли се кају. Некад ми се чини да се и ја кајем, кад видим да је све добро испало, али ко је онда могао то знати...

Ко зна које су приче тих других жена, девојака, ко зна што су одлучиле да склоне бебу из себе. Никог не желим да осуђујем и не мислим да сам лоша мајка, Српкиња ни Европљанка због својих одлука. Ја сам чиста пред Богом... Надам се да ће читаоци схватити ову моју исповест на прави начин.