Милица је позвала 250 гостију на свадбу, а дошло је њих 100: Када је чула разлог буквално је ВРИШТАЛА
Пита се да ли је лош човек јер се овако осећа?
Милица (24) је одлучила да подели са свима своја осећања и догађај који ће памтити цео живот, али не због среће, већ туге коју је доживела:
"Мој сада супруг и ја одлучили смо да се венчамо у граду из којег је он родом. То је једно мало место у Републици Српској, између Требиња и Гацка. Ја сам, иначе, из Ужица.
Српкињи пукао филм, па жестоко одбрусила Хрватима: Изјава о којој бруји регион (ВИДЕО)
У том градићу смо све припремили и била сам баш срећна. Моја фамилија из Ужица ће доћи ту, а његови свакако тамо живе. Обезбедили смо им свима смештај, родитељи су се баш радовали нашем браку и прослави.
Позвали смо око 250 људи, моје родбине и његове. Он у суштини има много родбине, али сви су у иностранству, па тај део који је у Српској је требало да дође, што није мало. Кад се скупе стричеви, ујаци, деде, тетке... Међутим, онда сам сазнала да неће баш сви доћи, иако се тамо свадбе не пропуштају нити се ико устручава нити жали новац.
Разлог је био - смртни случај. Тачније случајеви.
Три смртна случаја. Скоро цела његова фамилија је у жалости и нису никако могли да дођу да се веселе, већ су били у фазону да носе црнину. Умро је један деда и један рођак. А неколико месеци раније и рођака.
Ја сам полудела и била сам јако тужна. Прво јер нико није предложио да одложимо свадбу, друго јер су предложили да дођу, али да се не веселе, што је сумануто.
Ја нисам желела да на свој најсрећнији дан сваког момента кад погледам у госте знам да су тужни јер су сахранили родбину.
А онда с друге стране, било ми је криво јер, немојте погрешно да ме разумете, али умрли су стари људи, а код нас се каже "глуво било, али по реду је". И заиста верујем да је тако.
На све то, тамо се ГОДИНУ ДАНА НОСИ ЦРНИНА, па неки чак и лети носе дуге, црне мајице, у којим се кувају. Посебно се односи на жене ма у којим годинама да, рецимо, остану без оца.
Буквално сам вриснула од нервозе кад сам чула да неће доћи, чуо се мој јаук до Ужица, а богами, чуло га је и цело Ужице.
Можда немам права да ми буде криво, али стварно, стварно... зар не треба да гледамо напред, а не уназад? Зар да се окрећемо у црно и ка црнилу уместо да се радујемо највећој радости - браку, деци...
Да ли сам лош човек јер се овако осећам? Не знам... У суштини нисам ником замерила ништа, у себи сам патила, али свадба нам је била фина. Ипак, осећала се празнина, ја сам имала утисак као да нисам довољно урадила за њих, а њима је то било нормално да не дођу ако су у жалости. Углавном је било реч о старијим људима.
Шта знам, они су сви јако блиски, мом мужу је било непријатно, ја сам га разуверила и на крају смо фину забаву приредили. Ипак, никад нећу престати да се чудим и да памтим"
