Потресно писмо девојчице из Србије: Моје тело се трза, али говорим мами да ће и ово проћи
Дарија свира гитару, жели да заврши факултет, и да напише књигу из угла болесног детета. За почетак пише статусе којима расплаче свакога ко их до краја прочита...
Дарија Петровић (16), девојчица која има 55 дијагоза, живи са изнемоглошћу и боловима. Сваки дан је агонија, а тачне дијагнозе и лека за њено тешко здравствено стање нема.
Теодора (9) је отпутовала на операцију у Немачку, али доктори су саопштили једну тужну вест! (ФОТО)
Сан јој је да заврши факултет, да напише књугу из угла детета које је одрастало болесно, да настави да живи...
За Дарију се сакупља новац у више одвојених акција, а преко фондације "Буди хуман" формиран је СМС број који ће ускоро бити активан. Сви дијагностички центри су послали предрачуне и цена је негде око 30. 000 еура са свим испитивањима, боравком, авионским картама...
Док чека да се сакупи новац, док чека на тачну дијагнозу а касније и терапију против свих тегоба бори се - осмехом.
Дарија свира гитару, жели да заврши факултет, и да напише књигу из угла болесног детета. За почетак пише статусе којима расплаче свакога ко их до краја прочита...
Овако гласи њена прича:
"Ово је део реалности мог живота кроз који пролазим. Прочитајте причу до краја, можда баш у овој мојој причи нађете одговоре које ми често постављате у порукама. Мозда ћете разумети, а и ако не разумете није битно. Моја прича, мој живот, мој реални свет.
Осећам нежни пољубац и миловање по глави. Као из даљине чујем нежни глас моје маме док ме буди за школу. Покушавам да се померим, али не могу. Као да ме нешто приковало за кревет. Отварам очи, али се капци спустају од неког силног терета. Свако отварање очију ми ствара велики напор као да имам тегове на капцима.
Ноћ је била узасна јер сан није хтео да дође од јаких болова.
Померам се према мами, али ме јак бол у глави зауставља и ја се враћам на исту страну. Док се лагано враћам, осецам топлу слузави течност испод носа. Крв. Покушавам да подигнем руку, али ме спречавају болови.
Пуштам да тече и препуштам се изнемоглости. Мама ме полако дизе И ставља пешкир испод носа, савија ме према коленима И придржава главу.
Чекамо да крв престане. Док чекамо, моја глава постаје све тежа и тежа, а бол све јачи И јачи. Затварам већ полузатворене очи, јер почиње да ми се врти у глави. Ооо…вртоглавица мало касни, што знаци да ће да ме мучи цео дан. Крв полако престаје, дижем главу, али не и тело, јер се бол проширио на стомак, удове, мишиће…..И опет чекам….чекам….чекам…..Чекам да се бол смањи, да би покупила оно мало снаге то ми је остало и почела да се спремам за школу.
Мама ми даје јутарњу терапију и чај, док ме све време нежно милује по глави. Иако ја то миловање не осећам од јаких болова.
Са мало прикупљене снаге, устајем. Тетурајући крећем у купатило, праћена свим боловима, вртоглавицом, исцрпљеношћу……И мамом која ме нежно придржава да не паднем.
Терапија почиње да делује, тако да се вртоглавица смањује, а снага полако поциње да се враћа. Јутро као и свако. Од осећаја бола до зеље у бег од стварности. Бега од лекова, болнице, болести…Мада, ово јутро је једно од честих где је доста лошије од свакодневних мојих јутара.
И тако док се спремам, осећам да и овај дан нећу моћи издржати у школи. Али пошто је моја жеља за бегом од стварности, већа од било чега. Већа од реалности, убеђујем и себе и маму да могу да идем у школу. У школи још теже стање. Иако ме тата довезе до школе и ја само пређем пар корака до улаза, осећам неописиви умор и исцрпљеност.
После првог часа, још уморнија и исцрпљенија. Болови све јачи и јачи.
У глави, стомаку, рукама ногама…..болови на које сам навикла и са којима сам се већ и саживела. У грудима, као да ме нека невидљива рука стеже и не да ми да дишем. Тај ми је бол до скоро био непознат, али ево већ за месец дана три пута га осећам. Све теже дишем. Не могу, нешто ме стеже, не да ми да узмем ваздух. Око мене као да је пала густа магла. Не могу чисто да видим, све ми је магловито. Покрети постају механички и тешки, а снага почиње да ме напушта.
Свесна свега око себе, али без моћи реаговања, чујем да неко зове моју маму, да дође по мене. У том мом утрнулом И одузетом свету, око мене делује све ужурбано, само сам ја без моћи било каквог покрета и једине свесности, да морам у болницу. Свесна да морам у реалност мога живота. Живота где се све преплиће истим редоследом.
Стварност која личи на репризу филма.
Исти филм, исти сценарио и гледање репризе веома често.
Исцрпљеност и изнемоглост од болова, вртоглавице, крварењ...већ узима свој данак и моје тело почиње да се трза, удови отказују своју послушност, вид све магловитији, слух пада, уста остају нема, док се усне згрће у виду осмеха који говори мојој мами да ће и ово проћи.
Као у бунилу, механички гледам докторицу са згрченим осмехом на лицу не одавајући да у ствари гледам кроз њу и да ми је толико лоше, да ако брзо не заврси преглед, мораћу да се спустим са столице и легнем на под, јер ми је тело уморно. Помно гутам сваку реч иако ми баш не допире све до мозга, једино сто сам разумела је “Притисак 50 са 65, пулс испод 50, морамо инфузију”.
Добро, опет боцкање. Боцкање које и не осећам од силних болова и утрњености. Једном два….пет убода. Вене пуцају. Најзад инфузија крену. Та чудесна течност која ми пролази кроз вене и покушава да ме врати из мог реалног света. Света болова, одузетости, исцрпљености, умора…
Полако пролазе минути, сати дани у мом реалном свету са чудесном течности која ме бар на неко време врати у бег од стварности.
контакт особа и подаци за помоћ Дарији су:
- Контакт: Горица Лукић, Даријина мама
- Тел. 061 256 90 92
- Адреса: Маршала Тита 29
- 15 316 Бања Ковиљача
- ДЕВИЗНИ РАЦУН: НА ИМЕ; ДАРИЈА (Драгиша) ПЕТРОВИЋ
- RAIFFEISEN БАНКА
- SWIFT: БИЦ РЗБСРСБГ
- ИБАН: РС35265050000029391611