МОНСТРУОЗНИ ЗЛОЧИН КОЛОСАЛНИХ РАЗМЕРА Борис Бурсаћ за СД: Срби су убијани и то само због једног разлога - зато што су Срби

На православни празник Благе Марије, у раним јутарњим часовима - 4. августа 1995. године, нападом на тзв. секторе “Север” и “Југ”, тачније гранатирањем Книна, Бенковца, Обровца, Грачаца и околних села, отпочела је монструозна злочиначка акција под кодним именом “Олуја”. Против крајишких Срба кренуло је око 200.000 војника из Хрватске војске и Хрватског вијећа одбране, подржаних од стране припаднка Специјалне полиције Хрватске, муслиманске армије из БиХ под командом Атифа Дудаковића као и НАТО авијације. 

Упркос чињеницама да је ова област била под заштитом УН-а (сектори Југ и Север) и да су делегације РСК, у Женеви на састанку са хрватском делегацијом, пред представницима УН-а и у Београду пред представником САД-а, као водећом чланицом НАТО-а, прихватиле предлог међународне заједнице да се преговори у вези са статусом Крајине воде на бази плана З-4 а у циљу заустављања војних акција усмерених једних према другима и заузврат добиле чврсте гаранције да напада неће бити - напад се догодио.

Дакле пред очима међународне заједнице, такорећи уз њихово прећутно одобравање, злочиначка сила скројена од хрватских војника, полицајаца, специјалаца, муслиманске армије БиХ, НАТО авијације извршила је монструозне злочине над српским становништвом. Према сведочењима очевидаца, убијани су они који нису хтели да напусте своја вековна огњишта, убијани су сви који су се нашли на путу злочинаца, без обзира на пол и године. Над Србима са којима су ови злочинци дошли у контакт, употребљивани су већ толико пута испробане методе ликвидација (клања, спаљивања, метак у потиљак, бацање у јаме...) али и неке нове методе (замрзавање и спаљивање хемикалијама), пљачкане су и спаљиване куће, уништавани усеви а све са једним циљем - да се затре све што је српско. И кад је престао сваки отпор Срба, агресор је убијао људе у избегличким колонама и до Уне и преко Уне дубоко у територију Републике Српске. На путевима којима су се кретале крајишке избегличке колоне остајали су лешеви убијених артиљеријским гранатама, авионским бомбама, снајперским хицима, ножевима.

Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички, споменици. Према речима Карлоса Бранка, заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ од 1994 до 1996. године: Крајина за Србе „постала пакао, гробље на отвореном - убијани су они који нису успели или нису могли да побегну због поодмаклих година, пљачкане су и спаљиване куће, уништавани усеви и све то уз подршку највиших нивоа хрватске државе”. Пред очима међународне заједнице убијено је преко 2000 и протерано преко 250 хиљада Срба. Такође уништено је и срушено 13.000 привредних објеката, 182 задруге, 56 здравствених станица, 78 православних цркви, 29 музеја, 920 споменика културе, 181 гробље, 352 трговачка објекта, 211 угоститељских објеката, 410 занатских радњи, као и сви индустријски погони. Поред небројаних, несумњивих доказа, овај монстрозни злочин над српским народом остао је некажњен.

Починиоци ових злочина, између осталих и генерали Анте Готовина и Младен Маркач, ослобођени су оптужби у другостепеном поступку.
Оно што ћу увек тврдити јесте чињеница да овај некажњени злочин представља наставак геноцидне политике Хрватске према српском народу, управо онакве какву је спроводио Павелић и његова усташка творевина НДХ. У марионетској држави нацистичке Немачке, познатој као злочиначка НДХ, у периоду од 1941. до 1945. године, спровођен је систематски прогон и истребљење Срба - познат као "ГЕНОЦИД НАД СРБИМА".

Усташка држава, односно Независна Држава Хрватска, конципирана је на расистичкој идеологији крви и тла и представља еклектички спој различитих елемената немачког нацизма и италијанског фашизма. У усташкој држави, коју су створили Поглавник и његове усташе, мора се усташки мислити, усташки говорити и што је најважније – усташки радити. Једном речју, читав живот у НДХ мора бити усташки. Сходно томе режим ове накардне државе морао је затрти све што није усташко те сву пажњу усмерава на Србе, над којма је у овом периоду спроведен најбруталнији геноцид. Миле Будак, Павелићев министар и доглавник,  “креира и предлаже идејно решење српског питања у Хрватској”: „Један дио Срба побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате”” - ова усташка идеологија отворила је пут геноциду над Србима који је споровођен кроз брутална погубљења у логорима смрти, масовна убиства, депортације, етничка чишћења и присилна преобраћања. Срби су убијани на најмонструозније начине и то само због једног разлога - зато што су Срби.

Након дехуманизације Срба преко законских одредби, као што су биле одредбе о забрани ћирилице и српског националног имена, на ред је дошла и ликвидација Срба. Геноцид над Србима започео у селу Гудовац код Бјеловара. Нешто више од две седмице од проглашења НДХ, 27. и 28. априла 1941. године, хрватска војска је побила око 200 српских сељака из овога села. Након тога ређају се масовне ликвидације Срба по Кордуну, Лици, Далмацији, Босанској Крајини…. Српски народ је био суочен са поптпуним уништењем, док је НДХ је постала гробница највећег броја Срба икада страдалих у свим дотадашњим ратовима и сукобима.

Докази који говоре у прилог овој тези јесу и 24 логора која су функционисала у НДХ. Јасеновац, Јастребарско, Стара Градишка, Јадовно, јаме смрти у Лици, Далмацији, Банији, Кордуну само су нека места масовног страдања Срба. Несумњиво, највећи доказ геноцидним намерама НДХ јесте логор Јастребарско. Ниједан немачки логор током Другог светског рата није успостављен за децу, нити један - док је Јастребарско типични усташки изум. У овом логору јадна српска деца нису могла да користе своја имена и презимена, њихови идентитети били су поништени, а уместо имена по доласку у логор, добијали би, у почетку, плочицу од картонског папира или дрвета на којој би био исписан број. Само на тај број деца су имала дозволу да се „одазивајуˮ. Стопа смртности деце била је велика, и представљала резултат немилосрдне тортуре, односно мера казни које су извођене различитим методама физичког насиља, односно „премлаћивањемˮ. Скоро свакодневно, недужна српска деца трпела су монструозна „бичевањаˮ, извођена „глоговим прутомˮ умоченим у слану, морску воду. Да ли је потребно помињати Јасеновац, ту највећу фабрику смрти у Другом светском рату, у коме су према сведочењима преживелих логораша као и подацима из немачких војних дневника, Срби, Јевреји и Роми убијани на 57 начина. 

Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора закључила је да је у Јасеновцу и Доњој Градини убијено више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја од стране Хрвата. Током 1.337 дана постојања логора Јасеновац, међу жртвама је било скоро 20.000 деце. С обзиром на податак да је у НДХ укупно страдало између 900.000 и 1.200.000 Срба, не поставља се питање да ли је било геноцида - геноцид је у овом случају потврђена историјска чињеница.

Ћутање међународне заједнице и некажњавање Хрвата за геноцид над српским народом у НДХ, заједно с потпуним одсуством денацификације хрватског друштва, допринело је поновној ревизији и рехабилитацији усташке идеологије током деведесетих година прошлог века, што је резултирало поновљањем истих или сличних злочина над српским народом. Ређале су се злочиначке хрватске акције: "Откос" (1991), "Миљевачки плато" (1992), "Бљесак" и "Олуја" (1995). Ове акције, попут претходних, биле су директно организоване од стране хрватске државе и представљају наставак геноцидне политике хрватских власти према српском народу.

Чврст и необорив доказ мојој тврдњи о учешћу Хрватске државе у овом злочину као и о геноцидним намерама над Србима свакако је “Брионски стенограм”. На овом састанку Туђман војном врху Хрватске изјављује "Тема наше данашње расправе је наношење таквих удараца да Срби практично нестану са ових простора… Имамо подршку Немачке, НАТО-а, а делимично и Америке – ствар је хитна!". (Састанак је одржан 31. јула 1995. на Брионима). Дакле циљ Туђмана и његовог идеолошког оца Павелића је потпуно исти - “очистити Хрватску од Срба”. Подсећам и на чињеницу да је управо Туђман у Сабору, након спроведене злочиначке акције “Олуја”, 15. јануара. 1996. године у своме “извјешћу нацији” изговорио следеће : „Успешним извођењем акције „Олуја“ за свагда је решен главни унутрашњи проблем хрватске државе”. Злочини почињени током и након операције "Олуја" подсећају на догађаје из Другог светског рата, када је српско становништво у Хрватској, које је пре рата чинило око 37% становништва, десетковано од стране усташких снага у тадашњој Независној Држави Хрватској. Оно што је тада започео Анте Павелић, деценијама касније је на сличан начин спроведено под вођством Фрање Туђмана. На тај начин, Туђман је постигао циљ који фашистичко-усташка држава НДХ није успела током Другог светског рата - трајно протеривање српског становништва из Крајине и стварање етнички чисте Хрватске - није ли то онда наставак геноцида над Србима, који је отпочео 1941. године?

С обзиром да су се овај и многи други злочини над српским народом догађали пред очима наших “пријатеља” са Запада који и дан данас ћуте, чиме на најбруталнији начин практично девалвирају све жртве које су страдале, на нама остаје да будемо још гласнији, да их стално подсећамо и покажемо им да Србија неће заборавити и неће ћутати о злочинима који су почињени њеном народу.

Као Србин Крајишник, сматрам да је одавно дошло време да злочиначку акцију “Олују” назовемо правим именом, “Олуја”је монструозни злочин колосалних размера за који нико није одговарао и директан је наставак геноцидне политике НДХ. Ми, Срби, имамо обавезу да брижљиво негујемо културу памћења, морамо гласно говорити о српским жртвма и стратиштима нашег народа, јер на тај начин, дакле оснаживањем културе памћења, одајемо почаст жртвама и спречавамо да се овакви злочини над нашим народом понове.