НА ДАНАШЊИ ДАН, 2. НОВЕМБРА 1994. ПОД ОКРИЉЕМ НОЋИ ВРС НАПУСТИЛА КУПРЕС: Ево како је то било

Јутро је било необично мирно. Заглушујућа тишина послије јучерашњих заглушујићих артиљеријских канонада, у којима је, по подацима УНПРОФОР-а, на Купрешкој висоравни регистровано више од 3.600 детонација атриљеријског оружја великог калибра.

Од девет часова настављена је здружена муслиманско-хрватска офанзива на цијелом купрешком ратишту, широком преко 50 километара.

РАТНИ ДНЕВНИК СА КУПРЕСА: На данашњи дан 25. октобра 1994. године три муслиманске бригаде напале Велику Плазеницу

Тачно у десет сати муслимани нападају српске положаје на Буковачи. Још силовитије него што су прије два дана нападали на Привију. Након десетак минута Граховљани напуштају ровове. За Граховљанима се повлаче и Шиповљани. То су војници који су претходних дана дезертирали из бригаде. Војна полиција их је ухапсила у Шипову, довела у затвор у Купресу, а јуче упутила на Буковачу. Положај на Буковачи посљедњи напуштају преостали Благајчани и бригадни диверзанти. У повлачењу Милан Кнежевић је заробљен. Војску која се повлачи са Буковаче дочекује корпусна војна полиција и на задњим рубовима шуме формира нову линију одбране.

ВЕЛИКА ПЛАНА: А за псе луталице из буџета 300.000 евра!

Официр који је дошао са војном полицијом објашњава војницима да морају да издрже до сутра ујутро, јер ће те ноћи ВРС напустити Купрес. У циљу одбране комуникације Купрес-Благај, на том простору распоређена су јача оклопна средства Седме бригаде и „Пантера“. Касно поподне потпуковник Ракић долази на брда између Злосела и Растичева и извиђа терен на који ће, након све извјеснијег повлачења из Купреса, размјестити бригаду.

На јужном дијелу ратишта, након снажне артиљеријске припреме из вишецјевних бацача ракета и уз употребу тенкова, хрватске јединице напале су и заузеле Доњи Малован. Батаљон из Пете гламочке лаке пјешадијске бригаде, који је прије неколико дана преузео одбрану села, без пружања озбиљнијег отпора непријатељу, одступио је преко Дрежнице и Хрбљина према Гламочу, не обавештавајући о томе команду у Купресу.

На источном фронту најжешће борбе воде се за врх Стожера (Врана 1.758) и у шуми изнад Купрешких врата. У шумама према Вуковску (Кукавичка врата), дошло је до спајања лијевог крила муслиманске и десног крила хрватске војске. Здружени непријатељ све више стеже обруч око Купреса.

Изузетно је тешко стање на линијама фронта, посебно на дијелу према Вуковску и Рилићу, гдје команда не успијева да увеже линију и организује одбрану. Деморалисани борци скрпљени из разбијених јединица нити виде сврху даље борбе, нити представљају снагу која би могла да пружи озбиљнији отпор силно мотивисаном и вишеструко надмоћнијем непријатељу.

Одсудна одбрана града према Хрватима организује се у рејону Поганца, узвишења које се налази километар јужно од града, гдје се распоређују тенкови и праге повучени из Малована и Равног. Око 22 часа и 30 минута чета из Гламоча, која је држала положај у рејону села Кукавице, напустила је положај и запутила се према граду.

Нешто касније чета из Грахова и чета из Кључа напуштају положај у Рилићу. Исто чини и кључко-вуковски батаљон. Кључани и Вуковљани напуштају Кукавичку привију, Омар и Црни врх и крај Поганца долазе у град.

Распад система. Борци међу собом коментаришу да су спремни борити се за Купрес, али под условом да им команда ВРС гарантује да борба неће бити узалудна, да се Купрес неће препустити Хрватима. А слабе снаге које су стигле у помоћ 7. бригади упућују на закључак да ће се баш то догодити.

На наш положај на Великој Плазеници није било напада. У другом смо плану, копља се ломе око самог града. Ближила се поноћ када сам са Плазенице „нивом“ кренуо у Купрес. Са Драганом Кнежићем. На брдима прије Злосела, с лијеве стране пута, наилазимо на српски тенк. Дјелује као да је напуштен. Заустављамо се и тихо дозивамо. Послије минут из тенка излази војник.

Уморан, неиспаван, пита да ли имамо воде. Дајемо му воду и нешто хране што се затекло у возилу. Захваљује се и одлази према тенку. Само што смо прошли центар Злосела сусрећемо се колоном непознатих војника. Није пријатно. Заустављају нас и питају куда је најближи пут према Гламочу. Закључујем да су то војници из Гламоча. Очигледно бјеже.

Најближи пут за Гламоч води право, преко Стражбенице, Омара и Хрбљине. Лажем их да им је најближе да иду асфалтом, преко Растичева. Рачунам да ће тим путем наићи на војну полицију, већа је могућност да буду враћени у Купрес. Драган је укапирао шта ми је циљ, па додаје да је најбоље да ноће ту, у Злоселима. Објашњава им да постоји могућност да су након заузимања Малована Хрвати дио својих снага упутили западним рубом Купрешког поља, испод Јарма и Курљаја, са циљем да су у рејону Злосела споје са муслиманским снагама из правца Привије и Ратковина. А није да не постоји.

У Олову пункт војне полиције. Испред пункта сусрећемо чету из Грахова, која је побјегла са положаја у Рилићу.

У команди затичем команданта Другог крајишког корпуса генерала Грују Борића, команданта 7. бригаде Ракића, безбједњака капетана Брану Анђелића…Дежурни је капетан Ристић. Праве план одбране према Хрватима. Генерал Борић ми објашњава да је испред Купреса, на узвишењима код Поганца, направио бедем од прага и тенкова, па шта бог да. Каже: „Имаће усташе сутра Косово“.

Проблем је што на том сектору немамо успостављену пјешадијску линију, која би требала да буде испред оклопа. Пада одлука да су линија успостави правцем Брда – брежуљци код бензинске пумпе испод Чајуше. Генерал наређује да се на извршење тог задатка пошаље јединица из Гламоча. Прекидам га и кажем да сам ту јединицу прије пола сата срео у Злоселима.

Невјерица, псовке….Генерал, више за себе, пита шта је са Граховљанима. Кажем да су прије пола сата отишли према Злоселима. Наређује да се у потјеру за бјегунцима пошаље војна полиција, а да се у сусрет Хрватима упути кључко-вуковски батаљон. Суочен са чињеницом да не може да рачуна на чете из Гламоча и Грахова, скраћује линију одбране и помјера је ближе Купресу.

Одређује да се батаљон распореди линијом Поганац – узвишења између Злосела и Чајуше, дакле на простору на којем су већ била распоређена оклопна средства. Мислим да није прошло ни 15 минута када је неко ушао у оперативну салу и јавио да Кључани и Вуковљани, који су се одмарали у згради Гимназије, управо напуштају град. Безбједњак Анђелић журно устаје и одлази, да покуша да их заустави.

Послије пола сата враћа се смркнут. Каже, не вриједи, нема од њих ништа. И ако их вратимо, џабе их враћамо. Исцрпљени дводневним борбама, огорчени…. Ракић смркнут нервозно хода и углавном ништа не говори. Често излази из сале и враћа се назад.

Након тога сам отишао у зграду општине. Ходник крцат припадницима полиције, чија јединица се бори на Купрешким вратима. Дошли да се мало одморе. Под пуном ратном опремом, блатњави, седе по ходнику и канцеларијама. Неки видно под утицајем ракије. Огорчени. Главна тема: издаја Купреса. Псују Караџића, Младића, Miloševića….Među њима видим Славка Марића, мог првог комшију.

Прву ратну жртву на Купресу. Када су 3.априла 1992. године Хрвати напали Доњи Малован, Славко, Радован Дувњак и Скерло Канлић су из Купреса у аутомобилу пошли према Маловану, да виде шта се догађа.

Прије маловањске Привије, код кафане Ране Марића, Хрвати су их дочекали ватром. Једва су сачували живе главе и у изрешетаном аутомобилу, на фелнама, вратили се у Купрес. Славко и Скерло су тешко рањени. Славка је метак погодио у груди.

У једној канцеларији затичем свог брата Митра Марића, који је предсједник општине, Ђуру Ракиту, команданта Специјалне јединице ЦСБ Бањалука и још неколико општинских функционера.

Питају ме шта има ново у команди.

Преносим да су три јединице самовољно напустиле Купрес, али да је став да се град брани. Ракита прича да су се данас на Купрешким вратима водиле борбе прса у прса, да су муслимани нападали у таласима, „као да су дрогирани“. Али је убјеђен да би само мала појачања у људству била довољна да сломимо све њихове нападе.

Поново се враћам у команду. Не журим да се вратим на Плазеницу. Битно је да стигнем прије зоре. Занима ме шта ће бити са Купресом.

У команди затичем Саву Цвијетиновића из Бијељине. Високи официр полиције РС, под чијом командом су и „Пантери“. Обојица смо изненађени овим сусретом. Познајемо се из Студентског града у Београду. Били смо добри другари. Нисмо се видјели четири године. Љубимо се.

Добијам информацију да је стигао телеграм од Ратка Младића, у којем командант Главног штаба ВРС наређује да се Купрес брани до посљедњег човјека. Јетко примјећујем да би било много боље да је умјесто телеграма послао једну бригаду.

Касније ми Ракић објашњава да у телеграму нема поменуте наредбе, већ да њиме Младић само похваљује Седму бригаду и остале јединице на истрајности којом бране Купрес.

Сазнајем и да је Ракић у току вечери појединачно разговарао са командантима свих јединица, од Малих врата до Стожерца, и са њима договорио поступак и правац повлачења јединице са положаја и из Купреса. Ако до тога дође.
Атмосфера као пред погреб. Лица смркнута. Стално се разматрају нове варијанте одбране, али у ваздуху виси чињеница да одбрана није реална.

Поноћ је прошла, ближила се зора која није могла донијети никакво добро. Чекали смо је у сендвичу широком неколико километара, између двије војске.

Мислим да је било око два сата и 30 минута када је генерал Борић сјео за сто на којем се налазила оперативна карта и позвао све да сједну. Питао нас је шта мислимо. Иако сам био најмлађи и по годинама и по чину јавио сам се први.

Предложио сам да војску у току ноћи извучемо из града, на брда иза Злосела.

Борић ме је гледао помало изненађено.

„Дуле, зар ти који си се толико, и као новинар и са пушком, борио за Купрес сада предлажеш да га напустимо?

„Нажалост, немамо избора. Према Хрватима немамо линију. Тенкови нису довољни. Простор од Поганца до Кукавичког језера је празан. Хрвати ноћас могу да уђу у град. Муслимани су ушли у Ратковине. Хрвати имају отворен пут испод Јарма према Злоселима. Можда сутра осванемо у обручу. Кажете да немамо довољно граната, да у тенковима нема горива. Можемо да имамо стотине мртвих. Ако се извучемо из града и скратимо линију имамо шансу да бар останемо на Купрешкој висоравни.

По реакцијама и погледима присутних закључујем да нисам открио Америку, да је напуштање Купреса неминовност о којој су они већ разговарали и да је ова консултација ко зна која по реду данашња размјена мишљења на ту тему.
Саво Цвијетиновић каже да је напуштање Купреса једино разумно рјешење.

„Предлагао сам да се много раније повучемо из Равног и Вуковска. Да смо то учинили два дана раније, имали би времена да се утврдимо на Привији и Црном Врху. Међутим, чекали смо посљедњи тренутак, повукли се на ту линију, кад већ није било времена да ту организујемо озбиљну одбрану.

Генерал га прекида.

„Ти знаш да Главни штаб није дозволио повлачење из Равног и Вуковска. Тражили смо, нису дозволили.

„Требали смо се повући и без њихове дозволе. Немојте да поновимо грешку. Ако се сада повучемо из Купреса имамо шансу да до зоре организујемо какву-такву одбрану изнад Злосела. У супротном, велике су шансе да сутра будемо портпуно разбијени као војна снага. Толико да ће нас усташе и Турци гонити до Шипова.У случају да опстанемо изнад Злосела и на Плазеници, можда ће нам се поново указати шанса да повратимо Купрес. Али ако нас потпуно збаце са Купрешке висоравни у Шипово, то ће бити заувјек збогом Купресу.

Ракић смркнут ћути, устаје и шета по просторији. Није проговорио ни ријеч.

Ћути и генерал. Устаје, излази из сале и одлази на спрат.

Враћа се послије десетак минута, диже слушалицу телефона и неком говори: „Прелазимо на план Б“. Након неколико тренутака додаје: „Ја сам тако одлучио“. По једној варијанти, коју сам чуо, разговарао је са Главним штабом ВРС у Хан Пијеску. По другој, с друге стране линије био је пуковник Мићо Влаисављевић, начелник штаба Другог крајишког корпуса, у команди корпуса у Дрвару.

Спушта слушалицу и гледајући нас као осуђеник каже да напуштамо Купрес.

Не знам због чега, али лакнуло ми је.

Беспотребно је објашњавати колико су ти тренуци били мучни. Генерал Борић, частан човјек и официр, доносио је одлуку о напуштању најважнијег положаја у зони одговорности корпуса којим је командовао.

Командант бригаде Ракић је морао да напусти простор који је бранила његова бригада, након седмомјесечних борби са муслиманима. Као и већина војника из Бањалуке, Шипова, Кључа и Мркоњић Града сродио се са Купресом и Купрешанима. Треба сутра живјети са теретом официра који је изгубио чувени, стратешки важан, Купрес и погледати људима у очи.

Тешку и непријатну ситуацију им је вјероватно бар мало олакшавало то што и ја, једини присутни Купрешак, сматрам да је напуштање Купреса једино рационално рјешење.

Генерал узима графитну оловку, повлачи линију до које војска треба да се повуче и излази из просторије. Видим да је повучена линија од Демировца и Маглаја на Великој Плазеници, преко Машета, брда између Растичева и Сухове и даље, преко Благајског поља, према Хрбљини. Упозоравам да је генерал погријешио. Линија треба да иде по брдима изнад Злосела. Код Машета је немогуће направити линију која би се могла бранити и ми би морали да се повучемо најмање до Матића брда и Крченика. Јер ако изађу на брда изнад Злосела Хрвати ће Растичево и Благај имати као на длану, пјешадијском ватром ће тући сав простор којим се може прићи евентуалној линији на Машету, узвишењу на којем се налази католичко сеоско гробље са капелом.

Узимам оловку и повлачим нову линију, преко брда изнад Злосела. Оперативни официр капетан Ристић љутито устаје и покушава да ме одгурне од карте, псујући ми мајку. Каже: „Ко си ти да исправљаш оно што је генерал одлучио?“. 

Њега игноришем, а Цвјетиновићу и Анђелићу објашњавам да је генерал вјероватно погријешио, јер не познаје терен. Јесте командант корпуса, али не познаје свако брдо од Бихаћа до Купреса.

Драган ме чека испред команде. Кажем му да напуштамо Купрес.

Одлазимо у општину, да вијест саопштим брату. Сударамо се на вратима канцеларије. Зове ме у другу просторију.
Саопштава ми сљедеће.

Славко Марић је у међувремену ишао у станицу полиције. Био је код дежурног у станици, када је дошао Ракита и телефоном позвао своју јединицу на Купрешким вратима. Рекао им је: „Молим вас тихо, да они преко пута ништа не чују. Узмите све своје ствари и крените према тунелу. Од тунела према Купресу, па према Благају. Ја ћу вас тамо чекати.“

Послије тога Ракита је дошао овдје у општину. Пита ме: „Предсједниче, имаш ли ти појма шта се догађа?“

-Немам.

-Купрес је предат. Повукли су ми тенк и прагу са тунела, а нису ме обавјестили. Зар ти ниси у вези са генералом?

-Нисам.

-Молим те отиђи код њега, ја сам се посвађао са њим. Не могу да вјерујем да ћемо напустити Купрес.

Препричавам Мићи шта се догодило у команди. Журно одлази према команди. Стижем га и скрећем му пажњу да упозори Борића да војска не смије да се повлачи до Машета и Растичева, јер онда пада и Благај, губимо све.

Враћа се послије двадесетак минута.

-Када сам ушао у оперативну салу, генерал је рекао да Ракић, он и ја идемо у Божину канцеларију. Горе ми је саопштио да је донио одлуку да повуче војску из Купреса до Растичева, јер не може да одбрани садашње положаје. Каже: „Не могу дозволити да сутра изгубим 300 људи“. Питам га да ли има сагласност Главног штаба. Одговара ми да нема, али да има право да сам донесе такву одлуку.

Док прича, Мићи иду сузе. Плаче се и мени, али некако сам отупио, нема суза. Поздрављамо се. Зове ме да се вратим.

- Никад ти то до сада нисам рекао, плашио сам се да не баксузирам, али сад морам. Чувај се. Видиш да је све ђаво однио, све ово што смо радили било је узалуд. Толико људи нам изгину и види шта се догоди. Што ми нису рекли да деведесет и друге не враћам народ из избјеглиштва. Да ми људи не гину. До сад би се народ негдје снашао, а сад мора у избјегличке центре.

Кажем Драгану да свратимо до стана. Град аветињски пуст. Улазим у све просторије. Провјеравам да не остане нешто важно, посебно какви моји папири. У спаваћим собама гелери разбили прозоре, стакло по поду и креветима. На столу начета флаша ракије. Шљивовица прокупачка љута. Наздрављамо један другом и ракију остављамо на столу.

У ходнику, на полици ормара за гардеробу, пет-шест „промова“, противпјешадијских одскочних мина. Драган предлаже да минирамо врата. На тренутак размишљам и кажем да то нећемо чинити.Тај што их отвори није крив што одлазимо из Купреса. Прави кривци та врата никада неће отворити. Посебно они што сједе у Београду и Палама.

Крстим се, закључавам стан, али се са степеништа враћам, откључавам врата и кључ стављам са унутрашње стране у браву. Свраћамо и до Мићине куће. Свуда около Јеленине и Наташине ствари. Књиге. Узимам неке ситнице, знам да ће их обрадовати. Ако их у несрећи која их је задесила више ишта може обрадовати.

Враћамо се у град. Улазимо у некадашње сједиште Општинског комитета СК, изнад кафане „Лашва“, гдје се у рату налазило сједиште општине. Занима ме да ли су евакуисали сву документацију. Срећом, све је празно. Правимо посљедњи круг главном улицом и крећемо за Благај.

Пут већ закрчен војском, па на појединим дионицама возимо и поред пута. На излазу из Билог Потока наилазимо на наше тенкове. Излазим из аута, да се поздравим са момцима. И да им кажем да се случајно не повлаче до Машета и капеле. Игром судбине, први тенкиста на којег сам наишао био је Рајко Крндија, мој брат од тетке. Објашњавам му шта ме мучи. Каже, не брини, ми се баш овдје распоређујемо. Тенкови силазе с пута у околне увале.

Купрешку висораван притисла густа јесења магла, кроз коју се назиру први наговјештаји свитања. Захваљујем се богу што је магла, па Хрвати и муслимани не виде ову колону.

Ако је поклопе артиљеријском ватром направиће кланицу.

У тој гужви срећем Милана Милишића, који је са јединицом управо стигао са Купрешких врата. И њега муче исте бриге, нови положаји наше бригаде и хрватска артиљерија. Каже да је управо срео Ракића и упозорио га да му се на малом и брисаном простору налази неколико хиљада војника. Ракић га је загрлио и рекао му: „Милане, не брини, неће нико погинути. Све је договорено“. Када га је питао гдје ће бити нова линија овај му је рекао да ће бити код гробља на Машету. Значи, оно цртање линије преко Машета није била грешка.

Задовољно констатујемо да се војска ипак распоређује два-три километра прије Машета, одмах изнад Злосела. Од Милана сам сазнао да га је Ракић тог јутра позвао у четири сата и рекао да повуче људе са тунела, преко Малих купрењшких врата, према брдима сјеверно од Злосела. Наредио му је да он и његови војници иду низ линију Мркоњићана, да и њима пренесе наредбу за повлачење и да добро пази да неко од људи не остане.

Драган и ја у Растичеву скрећемо уз Велику Плазеницу. Војници из команде и кухиње не спавају. Цијелу ноћ су пресједили крај ватре. Чекају вијести.
Нестрпљиво, углас, питају шта има ново.

Кажем да управо напуштамо Купрес и упозоравам да ћемо сад ми бити на главном удару тзв. Армије БиХ. Сва муслиманска војска ће се сутра или прекосутра обрушити на нас, са циљем да заузму Велику Плазеницу. А ако се то догоди, ВРС ће морати да напусти и Благај, што би био крај српског присуства на Купрешкој висоравни.

На истоку, на планинама с друге стране Бугојна, назирали су се први обриси јутра. Чекао сам га са стрепњом.