Овако би изгледало кад би се у драми нашли Сале Прангија, Алекса Жуњић и Илија Чворовић
Седи тако извечера у тајности Сале Прангија, зашиљио оловку и на бунту трговачке хартије мазнуте још кадгод из Министарства за омладину и спорт почиње да сриче великим, помало несигурним рукописом
Наслов драме: „Скупа кафа“. Лица: Сале Прангија, лидер опозиције; Алекса Жуњић и Илија Чворовић, припадници Службе; конобарица, обавезно згодна; пас, лидеров кућни љубимац (може да буде и афрички твор, није толико битно). Место радње: кафана „Јазавац“ на Дорћолу. Збива се у рано поподне једног сунчаног, спарног дана када и две виљамовке знају да јаче ударе у главу од Виталија Кличка.
Сале Прангија мирно у углу кафане мрси шкембиће у сафту, успут меркајући раскошан деколте конобарице. Одједном, вођен шестим чулом, крајичком ока спази како три карирана столњака од њега седају Алекса Жуњић и Илија Чворовић. Испод гласа поручују кафе (један слађу други без шећера). Наставља Сале мирно да млати по шкембићима и деколтеу, али не да му ђаво мира. Фиксира Алексу и Илију, који као срчу кафе, а заправо све у њега погледују. И шапућу, мада им џабе та работа, јер је ономад Саша појео лоше опране шкембиће и од тада чује и види као Супермен...
ИЛИЈА: И шта је поручио Шеф?
АЛЕКСА: Плава риба, кљукана династија. Трт, трт, трт. Фењер, свастикин бут.
ИЛИЈА: У, јеботе...
АЛЕКСА: Знојио сам се пола сата док сам разрешио...
ИЛИЈА: Био је тај мени сумњив од почетка...
АЛЕКСА: Него. Ово је, биће, велика и важна ствар, од нас зависи спас државе.
ИЛИЈА: Да ти право кажем, није ми свеједно. Пропали смо ако нам побегне...
АЛЕКСА: Неће. Ти пази докле је стигао с шкембићима, ја ћу гледати да не шмугне с конобарицом. Гледо сам га ономад на телевизији, навалентан тип...
ИЛИЈА: Да позовемо и Ђуру?
АЛЕКСА: Немој још, да не направи неко срање. Знаш да све у животу ради на силу: лопатом и секиром...
ИЛИЈА: А Луку Лабана...
АЛЕКСА: Он је у пензији. Мада... служба је служба. Ако је нањушио да је сероња опасан, сигурно је ту негде. Не зна тај ко је Лука...
ИЛИЈА: Еј, овај креће, пешке...
АЛЕКСА: Пази, иде према нама...
ИЛИЈА: Ти куцај одмах Шефу. А мене, ако се сете за Дан безбедности... (Сале Прангија дрчно стаје крај њиховог стола и шкљоца мобилним телефоном успут дозивајући конобарицу)
САША: Наплати ми, дер, ове њихове кафе. А њима ће то бити најскупље које су икада попили...
У театру би можда овај Салетов драмосер неком и био симпатичан па и смешан, можда би чак и до Стеријиног позорја стигао, али је у збиљи реч о опасном изливу параноје у мозак, да парафразирам пропалог председничког кандидата Ненада Чанка. И то у мозак карикатуре некадашњег државног службеника, у којем је још остала само страшна количина несреће коју, лудачки амбициозно, пошто-пото хоће да простре изнад Србије. Због тога ова смутна комбинација садисте и мазохисте наставља да полива земљу сплеткама. И све то време се крије иза маске „опозиционог лидера” како Срби не би видели да заправо тај човек нема лице, да је „у животу – скот, у менталитету – скоројевић, у структури – нитков”.
Сале једноставно лучи пропаст и у опасности је све што он дотакне и свако кога сретне. Али тај манекен обрнуте еволуције и даље инсистира на властитој политичкој порнографији где су Срби тек неука стока грдна, а његови глави јунаци оцвале таште мушице меланхоличног темперамента које имају проблем са деменцијом, оријентацијом и видом. О потенцији да и не говорим. Пљунути су онај Тијанићев дувачки оркестар који раштимовано свира од куће до куће и чека да са неког од прозора долети ситниш а онда се око њега међусобно потуку. И с таквима би Сале да од Србије направе земљу без карактера у којој сви који брину о њеној безбедности гаје пужеве голаће. Залудна ли посла неизлечиво нечастивог.
Признајем да ми је и генерално невероватна та фасцинација опозиционих мрсомуда тајним службама. Каже тако извесни Бошко, који је изгледа преузео улогу Салетовог дојајника, да су сви лидери опозиције под одређеним надзором. Разумем као дијагнозу њихову потребу да свако јутро пред огледалом убеђују своје танушно ја да су јако битни па власт прати сваки њихов корак. Али зар заиста иког нормалан верује да у ситуацији када је Харадинај победио на косовским изборима а ништа мање по Србе опасни Аљбин Курти покушава да формира у Приштини своју власт, када се Македонија не смирује, у Босни и даље расту тензије, из Црне Горе стижу гласови о могућем грађанском рату, а на све то Србији почињу да стижу претње исламских терориста, БИА или ВБА немају паметнија посла него да арче људе на Салета и сличне башибозуке.
А ако је неко, некад, негде испод ока и погледуцнуо тог шетајућег политичког даждевњака, био бих склонији помислити да се ради о каквом забринутом мужу или дечку ка чијој је лепшој половини гмизавац из Лознице запалацао језиком. Али та патколика машинерија лажи и халуцинација, болесна од сујете, трагикомична у својој мегаломанији и дубоко несрећна због сопствене несигурности, мисли да ће своја непочинства и настраности сакрити упирањем средњег прста у “мрачне веђе службе" успут слинећи о њима по свим дражамбасима. Е, ту се грдно зајебао, јер Србија зна да су сва та његова јадна и чемерна лајања, запишавања и билачења, најлепше речено - гнусне лажи и неистине за све паре једне нездраве сподобе која никада ништа дуго неће бити до фабрика туђих несрећа.
Пише др Немања Алексић