ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ НЕ ПРЕЈУДИЦИРА РЕШЕЊЕ ЗА КОСОВО: Вучић само предлаже да се разговара
Председник позива на дијалог
Предлог председника Србије Александра Вучића да се у Србији „отвори унутрашњи дијалог о КиМ“, односно да Срби покушају да се међу собом договоре које им је решење косовског проблема најмање лоше, у јавности је углавном дочекана са осудама. И од прозападне опозиције и од читаве армије стварних и лажних десничара и патриота, стварних и лажних „проруских снага“, које нам већ две деценије тумаче руске интересе и планове на Балкану, детаљније него што би то знао и Путин лично.
ТАЧИ ИМА НОВИ ПЛАН ЗА ФОРМИРАЊЕ ТЗВ. ВОЈСКЕ КОСОВА: Главну улогу имају Мило и Црногорци!
Међусобно посвађана и нејака опозиција идеју о разговору о Косову напада зато што она по инерцији напада све што долази од Вучића. И добро и лоше. Они нису у стању да обаве један пристојан разговор о иоле озбиљној теми а да се међусобно не посвађају, а камоли да нађу заједнички језик са лидером напредњака.
Ови други тврде да није време за разговоре и решавање питања окупиране јужне покрајине. Кажу, кад је КиМ отето од Србије НАТО је био на врхунцу снаге, Србија је била слаба, Русија је била слаба и у рукама „издајника Јељцина“... А сада је Русија снажна и отворено на страни Срба. И зато треба чекати.
Прво, Вучић за сада није предложио никакве међународне разговоре о КиМ, већ разговор међу Србима. А чак и да јесте, зашто би то било страшно? И зашто чекати? Ако је Русија јака, а јесте и, како они тврде, безусловно спремна да се заложи за Србију, а Србија је стабилна, са солидном међународном позицијом, зар управо то није право време за разговор о једном од најтежих националних питања?
Шта и колико чекати? Да Русија постане још јача? И још више „просрпска“? И једно и друго је мало вероватно. Због драстичног пада цена енергената и ратова у Сирији и Украјини у којима учествује Русији је сада много слабија него пре нпр. пет година. И сваким даном биће слабија. А самим тим и све мање расположена и способна да помогне Србији.
Међутим и да буде супротно, да су они у праву, да Русија за 10 година буде јача него што је сада, шта то може да значи за судбину Косова? Да ћемо је решавати ратом? Далеко било. Али хајде да буде тако и да Србија (са или без оних „10.000 руских тенкова што већ 25 година „чекају на Кавказу да крену према Косову)“ добије тај рат. Шта ће са два или милион и по Албанаца? Интегрисати их у свој државни систем? После свега, то није реално. Можда би се они под теретом државне репресије и примирили, створили привид лојалности, али то би трајало до прве прилике.
Председник промовише српску баштину: Вучић данас на отварању Међународног фестивала витештва
Протерати их? Теоретски, уз апсолутну војну заштиту од стране Русије, која би спречила новог „Милосрдног анђела“, то је могуће. Али чим се међународне околности промене, чим они који подржавају независно Косово буду јачи, Албанци ће кренути да врате оно што су изгубили. И тако у круг. Јово наново. Рат за ратом, разарање за разарањем, десетине милијарди евра штете, хиљаде мртвих, хиљаде унесрећених породица.
Повика на Вучића је бесмислена и ако се има у виду да он није предложио никакво решење за КиМ. Он није рекао, хајде да разговарамо о том и том предлогу и тиме расправу усмерио у одређеном смеру. Само је предложио да се разговара. Међу собом. Као што се у свакој породици разговара кад постоји неки проблем који годинама онемогућава нормалан живот породице.
Кажу, Вучић хоће да изда Косово. Хипоптетички и то је могуће. Мада ми није јасно што би онда тражио разговор, кад има апсолутну власт у држави и може да га изда и без фингираног или стварног дијалога.
Али једнако тако хипотетички је могуће да је у питању потпуно супротан порив: можда Вучић рачуна да ће Срби плебисцитарно одбити било какав компримис о Косову за Албанцима и да ће то њему обезбедити чвршћу преговарачку позицију са Албанцима и Западом. Дати му изговор да одржава стање такозваног замрзнутог конфликта. Дати му аргументе да се лакше избори са притиском Запада, који ће пријем Србије у ЕУ све више и отвореније условљавати признањем Косова.
Да би знали шта Вучић мисли, али шта мисле и други политичари, шта мисле САНУ, СПЦ, Удружење књижевника, Матица Српска и друге националне институције треба да разговарамо, да се међусобно саслушамо и уважавамо различита мишљења.
Косовски политичари не знају историју - Весељи: Довешћете Србију на Косово
Став да Србија никад не сме да призна независно Косово и не сме да пристане на његову поделу, који је најближи осећањима и размишљањима аутора овог текста, као и став да је за Србију добро да усваја европске стандарде, али да никад не уђе у ЕУ, звуче баш лепо. Косовски. Десетерачки. Заветнички. Достојно Лазареве клетве.
Али новија историја Европе, а посебно српског народа, показује једно: у већини случајева где су се они који воде државу и народ више руководили осећањима и националним заносима, него уважавањем стварног стања и чињеница, лоше су прошли и народ и држава. А стварно стање јесте да ми, кад је у питању Косово и Метохија, можемо да бирамо између лоших и још горих решења.
Срби и Албанци су два најбројнија народа на Балкану, са 8.500.000 односно 6.000.000 душа. И једина два народа на овом полуострву која немају националну државу а која обухвата бар три четвртине тог народа. За разлику од Грка, Бугара, Црногораца, Хрвата, Словенаца...који су створили или добили државе у којима живи 90 одсто њихове нације. То је понајвише последица више силе и низа историјских околности, али делимично и незрелости два народа. Њихове неспремности да разговарају. А без међусобног договора Срба и Албанаца косовски проблем није могуће решити ни мирним путем, ни дугорочно.
Албанци траже хапшење Малагурског: Ово је његов одговор на провокације који ће их разбеснети
При разматрању могућих последица чекања и одржавања постојећег стања треба имати у виду чињеницу да су Срби једна од најстаријих, а Албанци биолошки највиталнија нација у Европи. Албанци и даље рађају бар по троје-четворо деце, Срби ни двоје по брачном пару. Сваке године у Србији умре 35.000 становника више него што их се роди.
Бескрајна пространства у граничним подручјима према Бугарској и Македонији су пуста. У Куршумлији и другим општинама које се наслањају на КиМ десетина села је потпуно напуштено. Падине Старе планине, Суве планине, Кукавице, Голије, Радан планине, Копаоника...а и на са војвођанским равницама није ништа боље, жељне су дечијег плача, дечије граје. Што је много већи проблем него проблем Косова и Метохије. Да су Срби у последњих 50 година, уместо о изградњи социјализма, братству и јединству, светској политици и дешавањима на естради више водили рачуна о наталитету, више рађали децу, „унутрашњи дијалог о КиМ“ нам не би ни био потребан.
А ако значајно не повећамо наталитет окупирана јужна покрајина неће бити и последња српска територија о којој ће нам тај дијалог бити потребан.
Пише: Душан Марић
