Прогон који још увек траје: На породичном прагу су ми рекли "Ти више немаш права овде"
Ране још увек нису зарасле, а бол не пролази
Тог 4. августа 1995. године, хрватска војска је по наредби тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана покренула операцију "Олуја" и ушла у Републику Српску Крајину, зону под заштитом УН.
ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛА ОЛУЈА: "Ајмо, убиј, убиј! Је**м вам маму четничку!" (УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО)
Према подацима који још увек нису званични, око 280.000 Срба напустило је своје домове и кренуло, у највећем избегличком таласу у Европи од Другог светског рата, према Босни и СР Југославији.
Оставили су иза себе све што су читав живот стицали, у камионе и тракторе попаковали оно што су могли и са породицама кренули у колони која ће постати симбол српског страдања.
Бег за голим преживљавањем на својој кожи осетила је и Свјетлана Калинић коју је рат затекао у родном Кордуну, где је у породичној кући живела са родитељима, баком и деком.
ОТВОРЕНО ПИСМО ХРВАТИМА: Усташе, "срећна" вам годишњица Олује!
- Сецам се као кроз маглу тог кобног 4. августа и напуштања Кордуна. Било је то нешто најболније у мом животу, за све ове године- почиње своју причу Свјеткана, која је као четворогодишња девојчица кренула са мамом и делом фамилије колоном ка СР Југославији.
Слике су остале урезане све ове године. Још Свјетлана није заборавила како су прескакали болесне и мртве у колони, глад и умор који су им додатно отежавали пут, освртање и чекање тате да се појави.
ЈЕЗИВА ИСПОВЕСТ ХРВАТСКОГ КОМАНДАНТА: Србима су у логору вадили очи, преклињали су ме да их убијем
- По доласку у Србију, прво смо живели у Зајечару, одакле смо се преселили у Параћин. Мама је радила све послове како би нас прехранила, а једно време је продавала на бувљаку, чистила је туђе куће, али су се сви око мене трудили да се не осетим одбачено – прича она и додаје да им је једно време адреса била прихватни центар у Поповцу, након чега је од државе добила гарсоњеру као дете палог борца.
Читав свет нам се срушио када смо чули да је тата настрадао. Још више нас је погодило што ни тада, а ни данас нисмо сазнали како је изгубио живот. Људи ко људи, свако прича своју причу. Он се још увек води као нестао, а ми нисмо одустали од потраге ни 22 године касније
Праг породичне куће ова храбра, сада већ жена, угледала је поново тек 200. године. Више од пола је био уништено, а оно што је остало, било је у ужасном стању.
- Несносан смрад се ширио, јер је жена која је „узела“ нашу кућу ју је претворила у шталу и ту држала свиње. Иако сам је преклињала д ами да кључ, она је дрско рекла да ми ту немамо више никаква права, а када сам кренула, појачала је музику- са кнедлом у грлу се присећа она.
Свјетлана је у рату остала без оца, као и његове баке, а данас се обоје воде као нестали. Она, међутим за све ове године ниједног тренутка није одустала од потраге за њима.
- Истина се крије, нико ништа не говори и све се крије, што додатно отежава потрагу, али ја не одустајем. Тамо за нас живота и повратка нема, а једино што желим је да пронађем тату, како бих имала где свећу да му запалим.
Она данас живи са мамом у Угриновцима и запослена је у Комисији за Нестала лица са подруцја БиХ и Хрватске.
Свјетлани је уништено детињство, а "Олуја" задала дубоке ране које још нису зарасле. Туга се меша са бесом, а нарочито када се са друге стране чују хвалоспеви о војницима који су протеривали и убијали српски народ.
- Они су извршии геноцид за који никад неће одговарати и када чујем како поричу злочин, обузме ме бес који се меша са тугом, јер сам одрастала без тате.
