Progon koji još uvek traje: Na porodičnom pragu su mi rekli "Ti više nemaš prava ovde"
Rane još uvek nisu zarasle, a bol ne prolazi
Tog 4. avgusta 1995. godine, hrvatska vojska je po naredbi tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana pokrenula operaciju "Oluja" i ušla u Republiku Srpsku Krajinu, zonu pod zaštitom UN.
OVAKO JE POČELA OLUJA: "Ajmo, ubij, ubij! Je**m vam mamu četničku!" (UZNEMIRUJUĆI VIDEO)
Prema podacima koji još uvek nisu zvanični, oko 280.000 Srba napustilo je svoje domove i krenulo, u najvećem izbegličkom talasu u Evropi od Drugog svetskog rata, prema Bosni i SR Jugoslaviji.
Ostavili su iza sebe sve što su čitav život sticali, u kamione i traktore popakovali ono što su mogli i sa porodicama krenuli u koloni koja će postati simbol srpskog stradanja.
Beg za golim preživljavanjem na svojoj koži osetila je i Svjetlana Kalinić koju je rat zatekao u rodnom Kordunu, gde je u porodičnoj kući živela sa roditeljima, bakom i dekom.
OTVORENO PISMO HRVATIMA: Ustaše, "srećna" vam godišnjica Oluje!
- Secam se kao kroz maglu tog kobnog 4. avgusta i napuštanja Korduna. Bilo je to nešto najbolnije u mom životu, za sve ove godine- počinje svoju priču Svjetkana, koja je kao četvorogodišnja devojčica krenula sa mamom i delom familije kolonom ka SR Jugoslaviji.
Slike su ostale urezane sve ove godine. Još Svjetlana nije zaboravila kako su preskakali bolesne i mrtve u koloni, glad i umor koji su im dodatno otežavali put, osvrtanje i čekanje tate da se pojavi.
JEZIVA ISPOVEST HRVATSKOG KOMANDANTA: Srbima su u logoru vadili oči, preklinjali su me da ih ubijem
- Po dolasku u Srbiju, prvo smo živeli u Zaječaru, odakle smo se preselili u Paraćin. Mama je radila sve poslove kako bi nas prehranila, a jedno vreme je prodavala na buvljaku, čistila je tuđe kuće, ali su se svi oko mene trudili da se ne osetim odbačeno – priča ona i dodaje da im je jedno vreme adresa bila prihvatni centar u Popovcu, nakon čega je od države dobila garsonjeru kao dete palog borca.
Čitav svet nam se srušio kada smo čuli da je tata nastradao. Još više nas je pogodilo što ni tada, a ni danas nismo saznali kako je izgubio život. Ljudi ko ljudi, svako priča svoju priču. On se još uvek vodi kao nestao, a mi nismo odustali od potrage ni 22 godine kasnije
Prag porodične kuće ova hrabra, sada već žena, ugledala je ponovo tek 200. godine. Više od pola je bio uništeno, a ono što je ostalo, bilo je u užasnom stanju.
- Nesnosan smrad se širio, jer je žena koja je „uzela“ našu kuću ju je pretvorila u štalu i tu držala svinje. Iako sam je preklinjala d ami da ključ, ona je drsko rekla da mi tu nemamo više nikakva prava, a kada sam krenula, pojačala je muziku- sa knedlom u grlu se priseća ona.
Svjetlana je u ratu ostala bez oca, kao i njegove bake, a danas se oboje vode kao nestali. Ona, međutim za sve ove godine nijednog trenutka nije odustala od potrage za njima.
- Istina se krije, niko ništa ne govori i sve se krije, što dodatno otežava potragu, ali ja ne odustajem. Tamo za nas života i povratka nema, a jedino što želim je da pronađem tatu, kako bih imala gde sveću da mu zapalim.
Ona danas živi sa mamom u Ugrinovcima i zaposlena je u Komisiji za Nestala lica sa podrucja BiH i Hrvatske.
Svjetlani je uništeno detinjstvo, a "Oluja" zadala duboke rane koje još nisu zarasle. Tuga se meša sa besom, a naročito kada se sa druge strane čuju hvalospevi o vojnicima koji su proterivali i ubijali srpski narod.
- Oni su izvršii genocid za koji nikad neće odgovarati i kada čujem kako poriču zločin, obuzme me bes koji se meša sa tugom, jer sam odrastala bez tate.
