Први нововековни краљ Србије: Владар који је преживео четири атентата и велики заводник

Краљ Милан Обреновић умро је на данашњи дан, 11. фебруара 1901. године. Био је владар Србије 1868-1889. године. Милан је био и први нововековни краљ Србије. Краљевску титулу добио је 1882. године.

Био је син Милоша Обреновића, који је био син Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Отац Милана Обреновића је као страни најамник служио у румунској војсци.  Миланова мајка Елена Марија Катарџи била је ћерка румунског грофа Константина Катарџија.  После рођења Милановог, његови родитељи су се разишли. 

Након очеве смрти, о Милану се бринула само мајка која је, наводе хроничари, водила раскошни живот аристократкиње, а васпитању детета није поклањала неку велику пажњу. Бригу о младом Милану је због тога преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић.

Тако је мали Милан Обреновић са шест година стигао у Крагујевац код кнеза Михаила који му је обезбедио и гувернанту која га је васпитавала и подучавала. Када је кнез Михаило убијен у Кошутњаку, управо Милан је изабран за његовог наследника. Пуковник Миливоје Петровић Блазнавац наредио је малом београдском гарнизону да се закуне на верност Милану Обреновићу, тада четрнаестогодишњаку.

Померање сата одлази у историју: Србија укида летње и зимско рачунање времена?!

Пошто је био малолетан, уместо њега управљало је трочлано намесништво у ком су главну улогу имали баш Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Пошто је постао пунолетан, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. 

Милан је 1876. објавио рат Османском царству, али је неспремна српска војска поражена у Првом српско-турском рату. Ипак, Србија је више успеха имала у Другом српско-турском рату. После тог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли Нишки, Пиротски, Топлички и Врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција.

Интервју са највећим живим српским адвокатом: У ономе што радите мора увек бити и дозе задовољства

Тако је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије за краљевину, што се и десило 1882. Краљ Милан није имао подршку народа, па је од страха од буне наредио да се од народа покупи сво оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне 1883. године у источној Србији. Буна је угушена, а за њу су окривљени радикали. 

Тромесечни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио његов положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донео либералнији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.

У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин.

На њега су извршена чак четири неуспела атентата (Теразијска бомба, Смедеревски намештај, Илкин атентат и Ивањдански атентат), од којих за један (Смедеревски намештај) никада није разјашњено да ли је био атентат или само несрећни случај.

МУКЕ ВОЗАЧА ХИТНЕ ПОМОЋИ У ВЕЛИКОЈ ПЛАНИ: За сваку плату мора да тужи Дом здравља у којем ради?!

• Теразијска бомба - Први атентат на младог кнеза Милана био је 1871. године на Теразијама. Неколико тренутака након проласка кочија у којима је био кнез, направа је ескплодирала. Ко су били извршиоци и данас се не зна, међутим сумња се да је Миливоје Петровић Блазнавац, један од намесника, хтео да застраши кнеза који се ближио пунолетству и показао му да намесништво игра још увек велику улогу у српској политици.  
• Смедеревски намештај - За Смедеревски намештај није разјашњено да ли је реч о атентату или пукој случајности. Током посете Смедереву, кнез се замало удавио у фекалијама пољског нужника који се тада распао. Кнез Милан се спасао опаливши из поквашеног пиштоља и тако дозвао дворјане.
• Илкин атентат -  У јесен 11. октобра 1882. године на Милана је извршен Илкин атентат у порти Саборне цркве. На краља је пуцала Јелена–Илка Марковић, удовица пуковника и бившег радикалског посланика Јеврема Марковића (рођеног брата Светозара Марковића), стрељаног због Тополске буне из 1877. године, без доказа, на лични Миланов захтев. Метак је промашио краља, а атентаторка је убрзано разоружана.
• Ивањдански атентат - Последњи покушај убиства на краља Милана одиграо се на Ивањдан 24. јуна 1889. године. На владара је у Кнез Михаиловој улици пуцао Ђура Кнежевић, бивши ватрогасац. Краљ није био погођен, али је овај догађај Милану послужио као повод да се обрачуна са радикалима на челу са Николом Пашићем.  Атентати на Милана Обреновића, поготово Илкин и Ивањдански, били су последица краљевог односа према политичким слободама у Србији. Његови главни противници били су радикали са којима је, током целе владавине, водио жестоку политичку борбу.  

Милан је преминуо је у Бечу, 1901. године.

У престоници Аустроугарске Милан се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Аустроугарски Цар Франц Јозеф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.

Преминуо је 11. фебруара 1901. у 47. години. Сахрањен је у Манастиру Крушедол, поред кнегиње Љубице.