РАЗВОЈНИ ПУТ ЦРНОГОРСКИХ ПЛЕМЕНА (2): Волим и ја Дедиње, но трпим!

Броз, страхујући од Срба као најопаснијих противника његовог поретка, диктатом је стварао нове нације и државе, верске заједнице – крнећи српски национални простор. Све је то сликовито и уверљиво описао Бранко Ћопић у Николетини Бурсаћу, где Николетина једног јутра саопштава мајци: “Мајко, нема Бога”. “Како, Ниџо, Бог с тобом?! Откад то па нема Бога?” “Од јутрос, рекао десетар.”

Броз је диктатом свемоћне КПЈ 1945. одлучио да Република Македонија добије Македонску православну цркву која ни данас није призната, а исте године декретом је произвео црногорску нацију, Србе у Србији минорно означавају као Србијанце само да би их раздвајао од Срба из БиХ, Хрватске, Македоније и Црне Горе. Најплодније тло нашао је, како каже познати историчар Предраг Ј. Марковић, у “вероломном црногорском карактеру”. Јер у Црној Гори на почетку XX века, како наводи Зоран Лутовац у књизи “Српски идентитет у Црној Гори”, “живело је 94,38 одсто Срба, да би се 1948. тај проценат свео на 1,78”. После пада комунизма у Црној Гори, Срби су опет у порасту, нарочито на северу у Васојевићима, да би их нови вечни и данас столујући прокуратор свео на 32 одсто по попису из 2003, а Милогораца по последњем попису је изнад 43 одсто.

Где ће стабилни црногорски национални дух завршити, шта би се догодило да се на тим просторима појаве момци из Конга који говоре свахили, можда би пристали. Међутим, Црногорци имају константу, не одричу се Србије, Београда, Дедиња, а нарочито не власти и утицаја у Београду. Не одричу се ни завичајног нагласка чим се тројица сретну.

Још једна карактеристика људи са тог поднебља је изграђена склоност ка избору лукративних занимања у животу. Тумачећи притом закон који дели делатности на оне са ове или оне стране прилично флексибилно. Што би рекао друг Стари, “не треба се држати закона као пијан плота”. Отуда велики број Црногораца и у криминалним круговима где врло брзо успостављају примат који је сада, богуми, прерастао и европске оквире. Једна анегдота која се десила давно сада угледном црногорском бизнисмену, најбоље говори о менталитету Црногораца. Поменути бизнисмен је студирао Економски факултет у Суботици и имао је прилику пошто се радило о раним седамдесетим годинама прошлог века да се провоза у “ситроен ајкули”, која је за то време била право чудо од аутомобила. Имала је нпр. електричне подизаче стакала, хидраулично вешање које се по потреби дизало и спуштало, фарове који се закрећу у кривини пратећи правац којим се аутомобил креће… Једном речју, свемирски брод у мору “фића” и “москвича” тог времена. И тако дође наш јунак на летњи одмор у своје родно село. Чим је крочио у родитељску кућу, скупила се родбина жељна прича из великог света. Студент, а потоњи бизнисмен им одушевљено прича о чуду од аута у којем се возио. Објашњава им како се аутомобил спусти када човек у њега улази, а подигне када се вози да не удара у рупе, како се фарови окрећу када уђе у кривину… Гледају га рођаци отворених уста мислећи вероватно да је сишао с ума, али нико ни реч не проговара. После неког времена кад се родбина разишла, разочарана мајка каже сину: “Сине мој, ако већ мораш лагати, лажи у свјет, немој у своје село”.

Када је звршен Други светски рат, као уосталом у сваком рату, важило је правило, победнику припада плен. Тако је и било.

“Први црногорски десант на Дедиње” десио се 1945. Нису само Црногорци те године шљегли на Дедиње, било је ту Крајишника, Херцеговаца, Личана, Банијаца… Али за разлику од поменутих племена, и братства су ту направила нову симбиозу с циљем да буду јуначнији, чојственији, већи и утицајнији од других. Они су у свему подражавали Броза. Он никад није имао своју кућу, живео је увек у отетој. И они. И кад би зидови вила са Дедиња, у које су упали, кад би ти зидови умели да приповедају, била би то митска гусларска епика о брђанском владалаштву (Макијавели је аматер), ко је први међ нама, о убиствима, славопојкама, нарицаљкама, каријеризму, намештању, подметњу, о генералским и амбасадорским постављењима – ко коме – ко је несој а ко војвода или сердар, кога би ваљало одморити на Голом отоку…

Други десант на Дедиње догодио се у време Државне заједнице Србије и Црне Горе, кад је српска политичка врхушка држала и тетошила Црногорце у Београду као егзотичне кућне љубимце, било им је све дозвољено, а ДИПОС је био најомиљеније састајалиште Црногораца. Уосталом, колико Црногорцима приличи Дедиње најречитије говори случај једног високог функционера, био је министар у Подгорици, па њихов амбасадор у једној великој земљи, има вилу на Дедињу, што му уопште није сметало да украде мобилни телефон човеку поред себе, на киоску – све забележила видео камера!

Имаш кућу, узми и стан
Координатор Мреже за реституцију Миле Антић за “Експрес” каже да је први значајнији “десант” насилних Црногораца (не само њих) на београдско Дедиње извршен и пре формалног окончања Другог светског рата.
– Као припадници међународне злочиначке организације, потпомогнути совјетском војном силом, по опробаним и специјално разрађеним упутствима злогласне Коминтерне, здушно су допринели масовном одузимању живота и потом имовине, невиних грађана. Од покретне имовине, па до кућа, станова. Пеко Дапчевић је упао у кућу Савчића у Ужичкој улици, а касније се преместио на имање покојног Милутина Станојевића, индустријалца у Толстојевој, коме је имовина иначе одузета за потребе изградње амбасаде. Генерал Васо Јовановић обрео се на Булевару мира 65, а Јова Поповић у Толстојевој 9 – започиње причу Антић.

Опширније читајте у новом Експресу који је на киосцима од петка, 1. септембра. . .