СРБИЈИ СВЕ АГРЕСИВНИЈЕ ПОДМЕЋУ ФАШИЗАМ: На заједничком задатку унуци фашиста, њихови плаћеници у Београду и - идиоти

Фашизам на зидовима, што се види и по плакату којим је трибина најављена, и по ономе што је на њој речено и по сликама којима је покривен снимак трибине објављен на интернету, је слика генерала Ратка Младића на фасади једне зграде у Београду а под појмом фашизам у друштву мисли се на српско друштво и наводни српски фашизам.

Сат времена и четрдесет минута су наведени, појачани Сташом Зајовић, још једним мрзитељем и непријатељем српског народа, срицали лажи о српском фашизму, називајући га институционалним фашизмом, односно државним пројектом, о Младићу ратном злочинцу и стварним и измишљеним српским злочинима, јадикујући што су хашке кадије и судије Србима измислили само геноцид у Сребреници, а не у још шест општина. Мада би њима и тих шест било мало.

У пресудама Хашког трибунала нема ниједног доказа, ниједног сведока, који терете Ратка Младића да је наредио, а камоли извршио неки конкретан злочин. Он је осуђен по такозваној командној одговорности. У преводу, осуђен је зато што је успешно командовао Војском Републике Српске. Да није створена Република Српска, да је успео хрватско-муслимански пројекат претварања Срба западно од Дрине у покорну рају, Младић би уживао у пензији у Београду или Бањалуци. Из истих разлога, уз епитет ратног злочинца, генералу је у новије време пришивен и епитет фашисте.

Постоји низ доказа и изјава сведока да је Насер Орић не само лично предводио нападе муслиманских јединица из Сребренице на Кравицу, Бјеловац и друга села у Подрињу која су потпуно уништена и у којима је убијено више стотина српских жена и деце, већ и да је лично убијао заробљене цивиле.

У својеручно писаној изјави на више од стотину страна, коју је поновио пред истражним органима у БиХ, али и пред хашким истражитељима, Самир Авдић из Глогове код Братунца, који је био не само војник у Орићевој јединици, већ и његов пријатељ, наводи бројне случајеве Орићевих злочина, укључујући и убиство две трудне Српкиње.

-Насер је у Лозничкој ријеци једној заробљеној Српкињи-трудници, јер је имала велики стомак и видјело се да је трудна, кад је видио да је на једној руци изнад шаке на подлактици имала плетену златну наруквицу која је ширине веће од сата, наредио да му то скине. Кад је она почела да скида то је усљед њеног страха теже ишло. Насер није могао да чека, па је ножем почео да јој сијече руку у предјелу подлактице  – пише Самир Авдић, од оца Абиба и мајке Абиде, ожењен, отац двоје деце.

Када јој је злочинац засекао руку, жена је почела да јауче и срушила се на земљу. Приликом пада, наруквица, коју је она већ била почела да скида, спала је са руке и Орић је исту узео и ставио у џеп.

-На том истом мјесту, Насер јој је забо нож у стомак и то отприлике на мјесту гдје је желудац, а затим је нож свукао низ стомак у предјелу ногу, расјекавши је цијелу, усљед чега је из ње испало све, па и кеса, тако бих је ја назвао, у којој се дијете налазило у утроби мајке и жена је јаукала и помињала имена неких лица српске националности – наставља Авдић.

Сведок наводи да је распорена жена остављена да издахне, „а да нико није у њу пуцао да би јој тако бар прекратио муке“. Он закључује да су се убица и жртва познавали, јер је Орић, пре него што је починио злочин, разговарао са женом и, између осталог, питао је „где ти је човек, што ми није донео паре“.

Авдић наводи и случај приликом муслиманског напада на Кравицу и околна села на Божић 7. јануара 1993. године, у којем су он и његови саборци, под Орићевом командом, убили 44 лица српске националности, попалили неколико стотина кућа, а сву стоку и живину из тих села отерали у Сребреницу.

-Та жена је такође била заробљена, а убио је лично Насер наочиглед свих нас. Исто је била у другом стању – трудна, са великим стомаком и убио је на исти начин као и ову што сам претходно описао, тако што јој је нож забо на врх стомака и расјекао стомак по средини до краја, којом приликом је такође из ње изашла сва изнутрица и плод са дјететом, што сам видио својим очима. Такође и та жена остала је таква расјечена са испалим дијететом и унутрашњим органима, а нико је није тукао, нити убио метком, већ је умрла. Он је њу убио на уласку у Кравице у мјесту Кајићи, који такође припадају Кравици, а заробљена је у тим Кајићима, али ја све то зовем Кравица – сећа се овај војник Насера Орића, који је у његову јединицу ступио 1992. године, у својој 25. години.

Генерал Младић, који у рату непријатељском војнику ни шамар није ударио, труне у хашком затвору, Орић се слободно шета Сарајевом. Тамо и широм муслиманског дела БиХ га дочекују као хероја. Зато што је успешно и немилосрдно убијао Србе по Подрињу. И незамисливо је да се у Сарајеву или Зеници догоди ово што је у Београду постало редовна појава: да се на медијима најављују и организују трибине и слични догађаји на којима би учесници о Орићу говорили као о ратном злочинцу и фашисти а убиство више од 3.000 Срба у Подрињу и десетак хиљада у Сарајеву називали геноцидом и фашизмом.

У Србији у измишљању српског фашизма предњаче потомци некадашњих војника разних ханџар дивизија и других квислиншких јединица, организовани у разне невладине организације, које нису ништа друго до агентуре западних обавештајних служби, затим плаћеници и издајници по убеђењу, међу којима, што је апсурдно и перверзно, предњаче синови и унуци некадашњих Брозових комунистичких функционера. 

Ништа мање није перверзно то што су први у пласирање лажи о наводном српском фашизму кренули Немци. Синови и унуци фашиста који су изазвали два најстрашнија рата у историји, који су побили десетине милиона недужних људи, који су заједно са италијанским, мађарским, хрватским и бугарским фашистима убили више од милион Срба и који су основали Аушвиц, Mathauzen, Дахау и друге логоре смрти у којима су људи убијани на серијски начин.

Први пут Срби су названи фашистима 1992. године, кад су Кинкел и Геншер убеђивали Америку и друге западне савезнике да признају сецесију Словеније и Хрватске. Нимало случајно, Стејт департмент је рат у Хрватској звао „Геншеров рат“. После тога, кад год би Немачка проценила да се указала прилика да се Србија ослаби а Срби казне за фанатичну борбу против швапског нацизма, у говорима њених политичара и медијима појављивале су се лажи о опасности од српског фашизма.

Уочи агресије НАТО на СР Југославију, док се Бон упрезао да још увек неодлучне САД и Енглеску убеди у неопходност да се Србија бомбардује, немачки медији су Југославију означавали као  „тамницу народа“ док је немачки министар спољних послова Јожеф Фишер означио Београд као "бранитеља фашизма" и "избељивача фашизма". Тај идиот је на крају дешавања на Косову упоредио са дешавањима у Аушвицу.

Деца фашистичких кољача су тако покушавала да сатанизујући Србе перу геноцидну историју немачке државе и немачког народа али и да се српском народу освете за пораз у два светска рата. Кад већ не могу Русима, добро је макар Србима.

А ко се има у виду чињеница да у историји цивилизације ни један народ од фашизма није страдао у размери у којој је страдао српски народ, ако се имају у виду масовна клања у Јасеновцу и на стотинама других стратишта стотина хиљада српских цивила, онда није претерано рећи да српски народ за фашизам оптужују – фашисти.

Фашисти и србомрсци из реда Хрвата, муслимана, Албанаца и Мађара, који су заједно са фашистима починили масовне злочине над српским народом али и Срби, интелектуални идиоти и издајници, који српски фашизам измишљају зарад новца или зато што су задојени идеологијом Коминтерне и Јосипа Броза, по којој на Балкану не би било проблема да није Срба. Прво је у време Коминтерне дежурни кривац била српска буржоазија да би то у време Броза постао српски национализам.

Хрватска, муслиманска и албанска буржоазија, хрватски, муслимански и албански национализам су били и остали у реду. Природна и добродошла појава. Као и њихов фашизам. Зато што су његове жртве Срби.