ШТА СЕ ДЕШАВАЛО УОЧИ ДАНА КАДА ЈЕ "БЕОГРАД ГОРЕО"? Незадовољство уједињеног народа и велики пад Слободана Милошевића
Вечно питање поставља се из године у годину, а одговори су идентични... Шта је довело до најмасовнијих протеста у читавој Србији тог петог октобра 2000. године?
"Готов је", "Спаси Србију и убиј се, Слободане" и "Хајде сви у напад" орило се београдским улицама пре тачно 20 година. "Ко сме да вас погледа у очи", гласио је изборни слоган јединственог кандидата уједињене опозиције на изборима 24. септембра 2000. године.
Убедљива победа Српске напредне странке у Шапцу: Листа "Александар Вучић - За нашу децу" освојила 61, 8 одсто гласова
ДАН СЕЋАЊА НА СТРАДАЊЕ СРБА, РОМА И ЈЕВРЕЈА У ЈАЈИНЦИМА "Исписујемо поглавље у слободарској историји" (ВИДЕО)
БРНАБИЋ НА КОМЕМОРАЦИЈИ У ЈАЈИНЦИМА: Дан сећања на страдање Срба, Рома и Јевреја у Другом светском рату
Кандидат са овим слоганом био је Војислав Коштуница, који је, како је оценила тадашња уједињена опозиција, био фактор јединства, помирљив избор за оне "леве" и "десне", и уједно најбоља конкуренција Слободану Милошевићу, који је владао Србијом и СР Југославијом више од деценије, а кога су противници оптуживали за диктатуру, убиства политичких неистомишљеника, економски суноврат, немаштину и још много тога.
Следећи кантидат на изборима из редова опозиције уз слоган "Време је", која је после много година мање или више безуспешних покушаја да гласачким листићима победи Милошевића, окупила и грађанске иницијативе и организације.
Рекло би се, шаљиви и оптимистични слогани појављивали су се свуда, народ и опозиција на једном месту, са једном истом намером... "Готов је", "Пук'о је к'о звечка" и "Нас је више".
Те давне 2000. године 24. септембра одржани су председнички избори овим слоганима, овим партијама и овим људима на којима је Милошевић изгубио власт, али је потом одбио да призна победу.
Био је то увод у велике демонстрације 5. октобра које су означиле крај Милошевићеве владавине.
Шта се то дешавало уочи 5. октобра?
Вечно питање поставља се из године у годину, а одговори су идентични... Шта је довело до најмасовнијих протеста у читавој Србији тог петог октобра?
Западне дипломате су после потписивања Дејтонског мировног споразума за Босну и Херцеговину, Слободана Милошевића проглашавали "фактором мира и стабилности на Балкану". Али тај статус није дуго задржао.
У Србији је сваким даном све више расло незадовољство људи, пре свега, економским стањем, али и многим случајевима некажњеног насиља, нерасветљених убистава, раста криминала, гушења медијских слобода, гушење народа и рекло би се свих људских права.
Незадовољство расте у моменту док су све више јачале грађанске иницијативе, а важно место заузео је студентски покрет Отпор, чију су окосницу чинили истакнутији чланови Студентског протеста 1996/97. Ти протести су били изазвани прекрајањем изборних резултата на локалним изборима. Организација Отпор, чији је заштитни знак био лого са стилизованом песницом, окупила је младе, студенте, синдикате који су се Милошевићу супротстављали пре свега графитима, плакатима и налепницама.
Милошевићев режим одмах је препознао опасност која му прети од овог покрета, чија је популарност расла из дана у дан и којем су се придружиле све познате и јавне личности.
Из тог разлога, због разних демонстрацијских акција, Милошевићев режим је почео обрачуне са "отпорашима", који су неретко брутално пребијани. Тадашњи министар полиције Влајко Стојиљковић чак је Отпор окарактерисао као "терористичко-фашистичком организацијом" што је, чини се, људе разљутило још више.
На иницијативу једне од највећих странака опозиције, односно Српског покрета обнове коју је предводио књижевник Вук Драшковић, 10. јануара 2000. године формирана је Демократска опозиција Србије (ДОС). Била је то неочекивана коалиција 19 странака. Без обзира на супротне политичке ставове, спајао их је заједнички циљ, односно Слободан Милошевић и само једно питање, како га свргнути са власти.
Стожери коалиције били су Српски покрет обнове са Вуком Драшковићем као предводником, Демократска странка Зорана Ђинђића и Демократска странка Србије Војислава Коштунице.
Уједињењу опозиције претходиле су године репресије режима Слободана Милошевића, рат у бившој Југославији, немаштина, вишемесечне демонстрације грађана и студената 1996/97. године због прекрајања резултата локалних избора, бомбардовање Југославије, убиства политичких противника - новинара Славка Ћурувије и некадашњег истакнутог комунистичког функционера Ивана Стамболића.
Каква је била изборна стратегија?
Одмах по формирању ДОС-а , чије су чланице биле и странке које су раније биле у Милошевићевим владама, попут Српског покрета обнове и Нове демократије Душана Михајловића, вође овог блока затражили су расписивање избора на свим нивоима.
Опозиција је тражила и да се открију починиоци злочина на Ибарској магистрали у јесен 1999, када су убијени функционери СПО, убица новинара Славка Ћурувије, као и да буду обустављани сви "акти државног терора". Од министара спољних послова ЕУ и САД, када дође до ванредних избора, опозиција је тражила укидање или суспензију свих санкција, обнављање чланства у ОЕБС и повратак на Косово полиције и војске. Захтеви су поновљени на заједничким митинзима 14. априла и 15. маја на београдском Тргу Републике.
На митингу удружене опозиције у априлу било је, како тадашњи медији извештавају, више од 200.000 људи. Извештај са митинга био је насловљен поруком вођа опозиције "Сменимо последњег диктатора". Полиција је заустављала и контролисала све аутомобиле који су улазили у Београд, а нису имали регистарске таблице главног града.
Председник Демократске странке Зоран Ђинђић, који је убијен три године касније као премијер Србије, имао је овакву поруку на том митингу:
- Ако и ви верујете да је овом режиму место у контејнеру историје, а да Србија заслужује нормалну демократску владу, придружите нам се. Ако и ви верујете да лопови треба да иду у затворе, а не министарске фотеље, придружите нам се - речи су покојног премијера.
Милошевић, међутим, није показивао намеру да одустане.
Обрачун режима са политичким неистомишљеницима постајао је све оштрији, па је тако поново покушан атентат на Вука Драшковића, када је 15. јуна непознати нападач испалио два хица на лидера СПО у његовом стану у Будви. Драшковић је тада рањен, јер су му меци окрзнули главу. Што је несумњиво допринело да је овај догађај са Драшковићем додатно ојачао опозиционе симпатије у добром делу гласача.
Почетком јула 2000, Милошевић је извео неочекивани политички преокрет и променио Устав, као и изборне законе, док су избори већ расписани за 24. септембар. Међутим, Демократска партија социјалиста, владајућа странка у Црној Гори, није признала уставне амандмане и саопштила је да неће учествовати на изборима. Став партије Мила Ђукановића рефлектовао се и на јединство опозиције у Србији, па је и Српски покрет обнове, иницијатор окупљања опозиције, најавио бојкот избора. Остатак ДОС је, након краћег премишљања, одлучио да на септембарско гласање ипак изађе.
Вође европских држава изразиле су и забринутост због "мотивације која стоји иза ревизије југословенског Устава и могућих последица".
- Позивамо владу у Београду да се уздржи од сваке акције која би могла допринети даљој ескалацији насиља - наведено је у тој изјави европских дипломата.
Бес, ескалација и кулминација догађаја
Сви ови догађаји били су окидач за чин који се догодио Србији, за масовне протесте, за узвике, за багер, за уједињени на народ широм Србије... Али и за оно ружно, за пљачке, псовке, уништавање, паљење... За Београд који је "горео".
Последњи напад представљао је напад на опозицију који су појачавани како су се ближили избори 24. септембра 2000. године, а одговор је био слоган уједињене опозиције "Ко сме да вас погледа у очи? - Коштуница".
Тог кобног, или историјског момента за Србију, кандидат ДОС-а Војислав Коштуница на председничким изборима добија 2.470.304 (50,24 одсто) гласова, док је Милошевић освојио 1.826.799 гласова, односно 37,15 одсто.
Међутим, долази до преокрета ситуације. Наиме, савезна изборна комисија објавила је да Коштуница није добио неопходних педесет одсто гласова да би победио у првом кругу избора. Све то је изазвало гнев опозиције и њених бирача, који су кулминирали масовним демонстрацијама 5. октобра.
Двадесет година касније Србија покушава да заборави, да научи и да састави оно што је растављено, покидано и повређено... Држава и њен народ, уз сећање на грешке и покушај да се исправе и никада не понове окренула се и од демонстрација и од демократског блока и кренула у будућност за грађане и децу, а не за скупљање политичких поена.
