Весић подсећа на велике Београђане и задужбинаре: Будућим талентима Фондација за младе је подстицај за успех
Прича о Фондацији подсетила ме је на задужбинарство које је скоро нестало у нашем друштву - написао је Весић
У свом ауторском тексту за Политику градски менаџер Горан Весић пише о томе колико је корисна Фондација за младе таленте, као и о томе ко је и због чега за свог живота подигао задужбину.
- Да ли знате ко је Душан Кртолица? Ако не знате, запамтите то име. Душан има 15 година и ученик је првог разреда средње Школе за дизајн у Београду. Када је имао четири године његов таленат открио је академски сликар Зоран Чалија. Похађао је школу сликања и цртања, а до сада је имао шест самосталних изложби.
Овај млади Београђанин објављивао је радове у око 250 уметничких интернет колонија у свету. О њему пишу утицајни светски медији, а амерички Хафингтон пост упоредио га је са Дирером. На позив Хонг Конга, нашао се међу десет најперспективнијих младих уметника из целог света, чији су радови осликани на возилима која као покретне галерије круже улицама тог града.
НОВИ СЈАЈ СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ! Овако ће изгледати нови центар Београда! (ФОТО)
Душан се још увек само игра, а његове теме су природа и животиње. Каже да када одрасте жели да се бави цртањем само из хобија јер му је жеља да постане зоолог. Шта год буде радио у животу, Душан ће сигурно бити успешан, а ми ћемо бити поносни на нашег суграђанина.
Душан је један од 69 стипендиста Фондације за младе таленте Града Београда. Фондација новац обезбеђује из буџета Града Београда и донација друштвено одговорних компанија и појединаца. Управни одбор Фондације чине угледни декани и професори Универзитета, чланови САНУ, уметници и јавне личности. Они самостално доносе одлуке, а њихов углед и професионални интегритет гарантују да ће помоћ добити они који су најталентованији.
Не постоји образовни систем на свету који може само кроз редовно школовање да подржи децу која су посебно талентована. Фондације, као она коју је основао Град Београд, постоје широм света јер се управо кроз њихову подршку подстичу и развијају посебни таленти код деце. Оне би требало да утичу и на појединце и компаније да буду свесни своје одговорности и део зарађеног новца усмере за школовање посебно надарене деце.
Прича о Фондацији подсетила ме је на задужбинарство које је скоро нестало у нашем друштву. Вероватно најлепше зграде старог Београда дугујемо задужбинарима, дивним људима, најчешће трговцима који су део стеченог богатства вратили својој земљи. Како би данас изгледао Београд и колико би свако од нас био духовно сиромашнији да Илија Коларац није оставио Коларчеву задужбину? Да ли смо икада размишљали док купујемо на Каленић пијаци да је она задужбина трговца Влајка Каленића, обућара и економа који је 1907. године сву своју имовину завештао у добротворне сврхе? Где би данас било седиште Београдског универзитета да задужбину није оставио капетан Миша Анастасијевић, чувени балкански трговац.
Да ли знамо да је задужбина трговца Луке Ћеловића учинила Београдски универзитет једним од четири најбогатија светска универзитета тог времена? Мало нас зна да је задужбина Николе Спасића, када ју је 1912. године завештао отаџбини, вредела као фондација Нобелове награде. Трговац Сима Андрејевић Игуманов у родном Призрену подигао је Богословско-учитељску школу, а у Београду задужбину која је издржавала школу. Задужбине су остављали и странци. Ендрју Карнеги је подигао Универзитетску библиотеку. Фонд „Елзи Инглис”, шкотске лекарке која се смртно разболела помажући српској војсци, на земљишту које је даривао Ђорђе Вајферт, финансирао изградњу данашње болнице „Драгиша Мишовић”.
Нажалост, данас у Србији нико не оставља задужбине. Нису за то криви само богати људи. Пре три године упознао сам г. Бекавца који је живот провео у Швајцарској. Одлучио је да Београду поклони ликовну галерију у спомен на своју кћерку Лану, сликарку која је млада умрла. Његова донација требало је да износи око милион евра. Тадашњи градски секретар за културу Вукосављевић и ја покушали смо да обезбедимо да се реконструише Центар за ликовно образовање у Шуматовачкој. Данима бих могао да набрајам какве нам је све препреке постављала бирократија. На крају, када смо решили скоро све проблеме, после три године чекања, овај диван човек је умро. Желео је само да остави неку вредност Београду као успомену на своје дете. Жао ми је што нисмо успели да му остваримо последњу жељу и што нисам разумео његове речи да нема времена да чека.
Србија ће имати нешто што НЕ ПОСТОЈИ НИГДЕ на свету! Одушевићете се када видите о чему је реч!
Једном ми се један богати Србин пожалио како народ нема добро мишљење о њему. Питао сам га да ли шета некада градом и саветовао му да подигне поглед и прочита на зградама имена задужбинара. Питао сам га зашто не изгради болницу, школу или оперу и поклони је народу као своју задужбину, као што су некада радили људи чије задужбине данас користимо. Одговорио је да ће чак и ако то уради људи о њему мислити исто. Рекао сам му да су задужбинари 19. века били углавном трговци, а да се о пословима неких од њих свашта причало. Ипак, они су изградњом задужбина обезбедили сећање наредних генерација на њих.
Ко би данас знао за капетан Мишу, Симу Игуманова, Влајка Каленића, Луку Ћеловића или Илију Коларца да нису оставили својој земљи задужбине? Они су данас познатији од Јована Ристића, Милутина Гарашанина или Милана Пироћанца који су стварали српску историју и државу у 19. веку. Богати Србин 21. века ништа није разумео.
Он мисли да љубав и поштовање људи могу да се купе. Зато ће сећање на њега трајати док не постоји његов новац.
