ЗАХВАЉУЈУЋИ ВУЧИЋУ СРБИЈА СЕ УСПРАВИЛА И ПРОГОВОРИЛА: Прекинуто срамно ћутање о Јасеновцу, Олуји, окупираном Косову и Метохији
Скупом у Новом Саду Србија ће и овог 4. августа обележити годишњицу злочиначке акције хрватске војске Олуја, којом је Република Српска Крајина, иако се налазила под заштитом УН, окупирана, више од 2.000 Срба убијено а њих скоро 300.000 из својих кућа, завичаја и Хрватске протерано у бели свет.
Пре седам дана, у присуству председника Србије, на Старом сајмишту у Београду почели су радови на обнови централне куле стратишта и изградњи модерног меморијалног центра, на месту некадашњег заједничког хрватско-немачког логора у којем је убијено 10.000 Срба, 5.000 Јевреја и више стотина Рома.
Народна пословица каже да није српски ћутати. А Србија је, на своју срамоту, ћутала. Више од пола века. О стравичним злочинима који су почињени над српским народом. Од 1914. и масовних покоља на десетине хиљада српских цивила у Мачви и Поцерини, преко 1941. и покоља стотина хиљада српских цивила у Јасеновцу, Јадовну, Градишци и другим стратиштима, до ратова који су вођени на развалинама СФРЈ, злочиначке акције Олуја, агресије НАТО на СР Југославију, окупацији и отимања Косова и Метохије.
"ПОСЕБАН ОСВРТ НА СИТУАЦИЈУ НА КОСОВО": Вучић разговарао са амбасадором Харченком
НАЗИВАЈУ КОСОВО ЈУГОМ СРБИЈЕ: Огласило се украјинско МСП поводом ситуације у српској покрајини
"НЕ ПРИЗНАЈЕМО НЕЗАВИСНО КОСОВО" Шпански премијер очитао лекцију Албанцима у Тирани
Тек 2014. године кад су власт у Србији преузели Александар Вучић и СНС, Србија је проговорила српски. Па и о злочиначкој акцији Олуја и њеним последицама. О највећем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата. У којем су стотине хиљада Срба из Книна, Западне Славоније, Далмације, Кордуна и Баније, из својих домова, са своје очевине, протерани у белосветска пространства. Од Новог Зеланда до Чикага и Торонта. Да се више никад не врате у своју Крајину. Да више никад не прошетају очевином, сусретну се са комшијама, очитају славу у својој кући и запале свећу на гробовима својих предака. Да више никад не попију вино из букаре, убрано из винограда засађеног на њивици коју су генерације жуљевитих руку отимале од далматинског љутог камена. Да више никад погледом не загрле драге врхове Велебита, Петрове Горе и Динаре.
Њихове куће су опљачкане и запаљене. Више од 30.000 српских домова нестало је у пламену мржње. Њихове цркве су порушене. Воћњаци и виногради посечени. Гробља оскрнављена. У стотинама српских села и заселака у којима је бујао живот, из којих се у вечерњим сатима, после покошене траве или обраног винограда извијала крајишка песма, сада бујају коров. Влада мук.
Исти такав мук о страдању Крајишника, о затирању трагова постојања потомака Јанковић Стојана и Николе Тесле, је од августа 1995. године владао у Србији. Милошевићева телевизија је вест о агресији на РСК и паду Книна објавила у 18 минуту Дневника. Као неважну вест. Његови наследници Ђинђић, Коштуница, Тадић и остали су мање-више имали сличан игнорантски однос према овој великој националној трагедији.
Зато што нису имали довољно снажан осећај националне припадности, зато што нису били дорасли одговорности коју са собом носи вођење државе и зато да се не би замерили Западу, Загребу, Сарајеву, Приштини...
Александар Вучић је то променио. И проговорио. Без пардона и калкулисања. Не само о Олуји, већ што је подједнако важно, и о ужасним злочинима геноцида који су Хрвати масовно починили у Другом светском рату, кољући и бацајући у јаме читава српска села. Стотине хиљада људи. Не пилића, већ људи. Очева, мајки, браће, сестара, деце у колевкама...Заједно са Вучићем проговорила је и цела Србија. И спасила себи душу.
Пред скоро 300.000 мученика, припадника свог народа, из оне тужне километарске избегличке колоне. Пред 2.000 мученика убијених у Олуји. Пред 40.000 српске деце заклане у Јасеновцу. Пред стотину српске деце коју су усташе, заједно са мајкама, живе спалиле у Оџаку код Купреса. Пред милионима жртава које је српски народ имао у два балканска и два светска рата.
Ваљда нема Србина којем се, док на националној телевизији (после две деценије чекања, напокон) гледа преносе церемонија обележавања годишњица страдања српског страдања, док гледа потресне слике из августа 1995. године, срце не стеже од туге и горчине. И који не осећа понос што Србија и Република Српска, без икаквог устучавања и извињавања, напокон подсећају на наш страдалнички крајишки народ. Без обзира на политичку припадност, без обзира да ли је за Вучића или против Вучића. А то је крупан корак не само у борби против заборава већ и на путу успостављања националног јединства. Које нам је неопходно.
Ако желимо да нам се више никад не понове Јасеновци, Јадовна, Бљесци и Олује. А ваљда смо толико нормални да се бар тај национални циљ не доводи у питање.
