"НИСИ ЧОВЕК АКО СЕ СМРТИ ПЛАШИШ" Шљиванчанин открио због чијег сведочења је осуђен у Хагу!

Веселин Шљиванчанин је пензионисани официр Југословенске народне армије и Војске Југославије, један од команданата југословенских снага у бици за Вуковар. Хашки трибунал га је прогласио кривим за помагање и подржавање у мучењу хрватских заробљеника у Вуковару. 

За Србе ратни херој, за себе борац за истину, а за наш портал испричао је због ког сведочења је осуђен, како је проводио дане у Хагу, као и како се слагао са хрватским генералима.

- Жалим, али зато што српски народ није остао да живи компактно у једној, правој држави, па без обзира како се она звала, Југославија или Србија и не волим те приписке "велика", "мала", већ само "држава". Народ српски је живео на свим просторима бивше Југославије, само мање у Словенији. Ја жалим за тим јединством и да је био мало сложнији српски народ и да су имали паметније руководство и очували бисмо бржаву.

- Ја нисам херој, ја сам човек који је био официр бивше Југословенске народне армије, после Војске Југославије. Не осећам се као херој, ја сам извршавао своје задатке да бих спасио нешто што се могло спасти. Штито сам народ.

- У Хагу ми је суђено и имао сам оптужницу за тешка дела и доказано је да ништа од тога није тачно и сви су за време процеса говорили "није крив", а на крају су ме осудили на 5 година за дело "помагање у мучењу". О чему се ту заправо ради? Ради се о томе да је неки заштићени сведок наводно мене срео и описао ме као доброг официра, виспреног, али је видео да су неки добровољци галамили, викали и псовали неке хрватске заробљенике. Како је рекао сведок, он је мислио да ћу ја да одем до добровољаца и видим шта се тамо ради, али ја сам наводно сео у џип и отишао сам негде другде, те сам због његовог сведочења добио дело "помагање у мучењу". Ја знам да поменути сведок мене уствари никада није видео, осим на телевизији. 

- Има људи у Србији који говоре "ето злочинац си, како можес да се крећеш", али мени то не смета, јер највећи успех ми је када сретнем своје официре, војнике који су били на тешким задацима и који ми кажу како сам говорио истину и онда мени не сметају други коментари. Ја кад бих се бојао, ја бих давно био под земљом, јер ниси човек ако се смрти плашиш и моји млади војници који су погинули за добро других исто су тако морали су да извршавају своје задатке и своју заклетву.

- Ја нисам ништа очекивао. Ни када сам дошао у затвор. Ја нисам питао каква ће моја казна бити, већ сам само хтео да се на суду докаже ко сам ја, ко је мој народ и шта сам радио. Ја сам се за то борио. До сада нико није добио ту ревизију, ја јесам, зашто? Моја борба није престала, а борили су се и моји пријатлеји и породица и у тој борби све кошта и живаца и здравља, али ја сам на крају успео. Нисам успео јер сам ја као паметнији од других него је победила истина и то значи да има правде, само се мора мучити и борити за њу.

- Сретао сам се са свим хрватским оптуженицима који су били у Хагу: Готовином, Маркачом, Праљком, Прлићем… Не знам шта су стварно мислили о мени, али су били коректни, са поштовањем. Господин Праљак, који је извршио самоубиство, рекао ми је једном приликом у разговору када сам неправедно осуђен: "Господине Шљиванчанин, ја знам да ви нисте ратни злочинац и да је ово неправедна пресуда, а верујте, што се мене тиче, увек ћу бити на вашој страни, шта год да треба можете рачунати на моју помоћ". Увек је играо мали фудбал у екипи у којој сам ја био и поштовао ме.

- Сада је лако причати када се све заврши. Некада сам мислио да у затвореној просторији не могу да издржим више од 2 сата. Покушавао сам да се прилагодим. Ишао сам на сваки секунд спорта, само да радим, нема везе шта. Нисам ишао само реда ради, него кад дођем са спорта мајца ми је била скроз мокра, а други су ми говорили "Шљиво луд", а ја сам трчао на сваку лопту, ишао из одбране у напад, јер нисам волео да стојим. Мени је било важно да се крећем и да се не свађамо, као и да максимално енергије потрошим. Затим сам набављао књиге да читам, писао сам, чак сам и књигу објавио. Увек сам размишљао позитивно. Нисам мислио о томе када ћу да изађем из затвора, већ да морам том суду да покажем шта је истина.

- Да буде човек. Мени мој покојни отац говорио да је све лако бити, али човек најтеже. Дакле, ко жели да буде лопов, постаће за једну ноћ, као и разбојник, али да бисте били прави човек треба да учите, да се бавите спортом, да читате, да радите, да се дружите и помажете људима, да размењујете искуства и мишљења… И увек да гледате да и другима помогнете, а не само да мислите на себе. Најгоре је ако се човек затвори сам у себе, не жели да се дружи са другим људима. Нема шта човек не може ако жели и не сме сам себе да потцењује, већ мора себе да уважава, а онда ће га поштовати и други.