НАЈВЕЋА ТАЈНА ПАРТИЗАНСКОГ ПОКРЕТА: Да би сломио Дражу, Тито био спреман и на пакт с Ђаволом

"Титово наређење: Немце не нападајте, од усташа се само браните, а сву снагу употребите за уништење четника."

Преговори који су у марту 1943.године вођени између главног штаба југословенских партизана, под командом Јосипа Броза Тита, и Хитлерове Немачке и данас су једна од највећих непознаница партизанског покрета у Југославији од 1941. до 1945. године.

По партизанској верзији, главни циљ преговора који су вођени у време битке на Неретви, једне од најкрвавијих битака Другог светског рата на овим просторима, био је размена заробљеника. Тито је покушавао да у замену за 25 немачких војника, који су заробљени у борбама код Ситнице, 100 официра, подофицира и службеника НДХ, 15 италијанских официра и око 600 италијанских војника и подифицира из усташког затвора ослободи "петнаестак другова", међу којима је најзначајнија "зверка" био професор Иван Маринковић, члана ЦК СК Хрватске, као и непознат број заробљених партизана.

МОЈ ДЕДА ЈЕ БИО УСТАША: МИлановић је дуго чувао МРАЧНУ ТАЈНУ своје породице

Титови идеолошки противници, посебно из реда српских националиста, тврде да Тито и његови сарадници фалсификују историју и да су мартовски преговори били део сталних контаката које је Тито имао са Швабама и Павелићевом НДХ. И доказ њиховог ратног савезништва против четничког покрета под командом Драже Михаиловића.

Забелешка о преговорима у Горњем Вакуфу коју је 11. марта 1943. године сачинио немачки преговарач мајор Barth, а која се налази у Националном архиву у Вашингтону у Оделењу немачких архива из Другог светског рата, показује да је размена заробљеника искоришћена као повод за разговор, а да је главни циљ преговора, бар што се Тита и његовог Врховног штаба тиче, била обустава непријатељстава између партизана и Немаца.

Четници главни непријатељи

Немачки мајор је дословно преписао понуду коју су доставили Титови преговарачи Милован Ђилас и Коча Поповић. Под тачком број три понуде пише:

- Команда НОВ Југославије сматра

а) да у датој ситуацији нема разлога да немачка армија води ратне акције против НОВ Југославије, а посебно обзиром на положај противника и интересе једне и друге стране. Стога би било у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, требало би немачка команда и ова делегација да изложе своје предлоге о евентуалној зони и смеровима економских и других интереса.

б) НОВ Југославије сматра четнике главним непријатељима.

Тачка 4. предлога који су Титови парламентарци донели у Горњи Вакуф гласи:

- За време трајања ових преговора по свим тачкама предлажемо обуставу ратних акција немачких трупа и трупа НОВ Југославије.

Испод овог предлога, који носи број NDKW -1088/4, стоје потписи опуномоћених делегата Врховног штаба Милована Ђиласа, Коче Поповића и Владимира Велебита. Занимљиво је да се једино Коча Поповић потписао својим правим именом и презименом. Ђилас се потписао као М. Марковић, а Велебит као В. Петровић.

Преговори у Горњем Вакуфу договорени су у време чувене Битке на Неретви, када су на простору од Ливна и Купреса, преко ширег подручја Прозора, Бугојна и Горњег Вакуфа, до Невесиња, вођене тешке борбе у којима су Немци, Италијани и четници, заједничким снагама, мало по договору, мало због својих појединачних стратешких циљева, покушавали да униште главнину партизанских снага. Због тога се тврдило како су они били само маневар којим је Тито настојао да купи време, извуче се из обруча и своје снаге спасе од уништења.

Партизани склопили примирје с окупатором

Међутим, каснији догађаји показују да је у питању била озбиљна намера партизанског вође да постигне сепаратни мир са окупатором и са свим расположивим снагама баци се на обрачун са војском Драже Михаиловића.

ЈУГОСЛАВИЈА У РАТУ: Како је народни отпор преокренуо рат у савезничку корист!

Наиме, само неколико дана након преговора у Вакуфу, у ноћи између 18. и 19. марта, као лажни доктор наука и професор универзитета у Загребу Милош Марковић, Ђилас је преко Коњица, отпутовао у Сарајево. На наставак преговора са Немцима. Са њим је путовао и Владимир Велебит.

Ђилас је 20. марта у Штаб прве пролетерске дивизије упутио писмо за Тита, у којем пише да је посао "углавном добро завршио".

Након тога Ђилас и Велебит су из Сарајева отпутовали на преговоре у Загреб. Шта су све, осим размене заробљеника, биле теме тих разговора вероватно се никад неће сазнати. У својој књизи "Wartime" Ђилас пише да су садржај преговора знали само Тито, он и Ранковић.

"ЧУВЕНИ" ИЗВЕШТАЈ који је многима променио мишљење о ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ!

Ђилас у својим мемоарима више скрива него што открива. Тајну нису решили ни мемоари Јосипа Броза. Ранковић није написао мемоаре.

Докази

Међутим, постоји неколико сачуваних документа који потврђују да су у тим преговорима Титови и Хитлерови представници склопили примирје.

Први је упуство ЦК КПЈ од 29. марта 1943. године, које је упућено Иси Јовановићу, секретару КПЈ за БиХ. У њему пише и ово: "Са 6. бригадом појачаном са деловима Мајевичког одреда или Фрушкогорског, хитно се пребаците између Горажда и Међеђе на санџачку страну и чистите терен од четника.... На свом путу, тј. приликом пребацивања, не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте никакве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција... Најважнији наш задатак сада јесте уништити четнике Драже Михаиловића и разбити његов управни апарат, који представља највећу опасност за даљњи ток Народно-ослободилачке борбе. Све остало сазнаћете кад се састанемо."

Из првих реченица тог упуства: "Драги Исо, мало ће те зачудити начин на који ти достављамо ово писмо. Али нека те то не доводи у сумњу. Кад се једном састанемо, објаснићемо вам све" намеће се закључак да је оно Јовановићу достављено на неуобичајен начин, највероватније уз посредовање – Немаца.

Савременици о Титу: Није располагао ничим, али је увек нашао начин да се пробије!

На постојање договора о сарадњи Немаца и партизана против четника упућује и документ број 218 у Зборнику Војно-историјског института у Београду, том други. То је писмо које је Тито 30. марта 1943. године упутио Штабу Првог босанског корпуса.

"Искористивши контакте за размену заробљеника са Немцима, ми смо успели неутралисати Немце од четника и Талијана. О томе морате водити и ви рачуна и сву вашу борбу употребити против четника у Централној Босни и Крајини, а одбрамбену борбу водити против усташа, ако вас нападну или помажу четнике".

Јасно да не може бити јасније. Немце не нападајте, од усташа (који су до тада поклали скоро милион српских цивила) се само браните, а сву своју снагу употребите за обрачун са четницима.

Наравно, Тито и његови сарадници, из политичких разлога, знајући како би то погубно деловало на морал партизана, који су 90 одсто били Срби, су се трудили да о постигнутом договору са Немцима зна што мање људи и да о томе не остану писани докази.

Члан Покрајинског комитета КПЈ за БиХ Угљеша Даниловић је 1. априла 1943. године у селу Нишићи, у свој ратни дневник записао и ово:

"Али са Првим батаљоном дошло је и једно велико изненађење за нас. Дошао делегат Врховног штаба за размену немачких заробљеника, у пратњи двојице Немаца, једног капетана и једног цивила. Он нам исприча ствари у које у први мах нисмо поверовали. Ради се о једној битној промени тактике, али о томе ћу после писати кад за то буде време... Друг са Немцима одмах је кренуо назад преко Средњег за Сарајево. Дата им је једна чета за пратњу".

ДОШЛО ВРЕМЕ ДА СЕ ПЛАТИ: Србија враћа Титове кредите

То "после" догодило се након три деценије. У једном писму које је написао 15. новембра 1972. године Даниловић се мало "ослободио" и открио да је делегат Врховног штаба који га је, у пратњи Немаца, посетио у Нишићима био Владимир Велебит. Који му је тог дана саопштио да је са Немцима договорено примирје, али он то није забележио у свој дневник, већ је само записао "ради се о битној промени тактике". Учинио је то из разлога конспирације, јер се плашио да дневник може да падне у руке непријатељу, али и зато што није био "уверен да је тачно оно што нам је Влатко рекао".

Да је између Тита и Хитлерових команданата постигнут договор о ненападању, који је партизански вођа очигледно желео да испоштује, говори и једна реченица из наређења које је 7. маја 1943. године упутио Главном штабу НОВ Хрватске, у којем открива да је раније издао наређење да партизанске јединице прекину нападе на пругу Београд-Загреб:

- Напад на пругу било решено привремено обуставити – написао је партизански командант.

Да мартовски преговори са Немцима нису били инспирисани само разменом заробљеника или Титовом тактиком да ослаби притисак на своје снаге опкољене у долини Неретве, већ да је у питању био само наставак преговора који су били резултат његових настојања да склопи примирје са Немцима, доказује и забелешка коју је о сусрету у Горњем Вакуфу оставио начелник штаба 717. немачке пешадијске дивизије др Krich:

- Што се, пак, треће тачке тиче (Титов предлог за прекид непријатељстава између партизана и Немаца – напомена Д. Марића) у записнику су проблеми који су у оквиру ње вођени означени као "политичка питања", при чему је истакнуто следеће: "Ова тачка већ је једном третирана и то 17. новембра 1942. године".

КОНАЧНО ОТКРИВЕНО КО ЈЕ БИО ТИТО: Анализом говора ЦИА открила право порекло Јосипа Броза (ВИДЕО)

Из овог јасно произилази да је четири месеца пре Битке на Неретви Тито Хитлеру и његовим генералима предлагао сепаратни мир.

Док је партизански вођа, задовољан споразумом са Немцима, журио да уништи четнички покрет, Хитлер је припремао нову операцију за уништење Тита и главине његових снага. Тај покушај се догодио већ у мају 1943. године, а широј јавности је познат као Битка на Сутјесци.

Тито је 7. маја 1943. године у селу Крушеву, у кањону реке Пиве, одржао седницу свог Врховног штаба, на којој се расправљало о продужетку партизанске офанзиве према Косову и Централној Србији. Док је седница трајала, стигли су извештаји о концентрисању немачких јединица у окружењу.

Тито и његово окружење су те извештаје схватили као – неозбиљне. Веровали су у договор који су имали са окупатором.

Титов биограф Владимир Дедијер је о томе оставио овај запис: "У међувремену, стигли су први извештаји о концентрисању Немаца, које је вршилац дужности начелника Врховног штаба (Велимир Терзић – напомена Д.М.) одбио као неосноване. Он је исувише веровао мартовским преговорима с Немцима и мислио је да је немогуће да нас Немци нападну....Тек када је 15. маја немачка авијација, заједно са ударним трупама, кренула у напад са свих страна, било је јасно да је отпочела нова велика офанзива".

У тој офанзиви, немачке, италијанске, усташке и бугарске снаге, јачине 100.000 војника, под командом генерала Литерса, опколиле су а затим сабиле партизанске снаге са њиховим Врховним штабом у долину реке Сутјеске.

ВЕРУЈТЕ ДА ПОСТОЈЕ: 10 разлога због којих НИКАДА нећете жалити за СТАРОМ ЈУГОМ!

У тешким борбама, од 15.000 партизана, колико је бројала главнина партизанских снага, убијено је њих 6.000, а најмање толико је рањено. Тито, који је на Сутјесци рањен два пута, и његов Врховни штаб извукли су се пуким случајем.

То је била цена пакта који је вођа југословенских партизана склопио са Хитлером, с основним циљем да уништи четнички покрет Драже Михаиловића.