КАКО ЈЕ НА КОСОВУ ЗА ДЛАКУ ИЗБЕГНУТ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ! Догађај након споразума из Куманова могао да промени ТОК ИСТОРИЈЕ

Након потписивања Кумановског споразума, два дана после окончања НАТО бомбардовања, руски војници из састава мировних снагау БиХ префарбали су ознаку СФОР на оклопним возилима свог батаљона стационираног у Угљевику у натпис КФОР и форсираним маршом превалили 620 километара до приштинског аеродрома Слатина. Срби на КиМ су их дочекали одушевљено, са цвећем, поздравима и новом надом.

Операција је почела у ноћи између 11. и 12. јуна, а циљ је био да се успостави контрола над аеродромом Слатина пре него што до Приштине стигну снаге Кфора. Командујући генерал Кфора стизао је са својим снагама из правца Македоније, али га је руски батаљон у томе предухитрио.

Време одлука

Бивши председник Владе Републике Србије Никола Шаиновић долазак руског батаљона на приштински аеродром Слатина описује као догађај од огромног значаја, бар у тренутку у ком се догодио. Срби су жарко желели да у састав Кфора, који је договорен у складу са Резолуцијом 1244, уђе што више различитих националности и да се у њему нађу јединице и трупе које би биле њима блиске. Улога Русије намерно је гурана у страну, те је изненадни долазак њеног батаљона дошао као изненађење за све.

Овај руски гест је био као пробој звучног зида, огромна нада да ће се ту наћи руски контингент и тако обезбедити сигурност пре свега српском народу. Та симболика се најбоље видела у сликама дочека у Приштини. Био сам у Приштини те ноћи и видео сам одушевљене грађане, Србе, који су бацали цвеће на транспортере, девојке које су се поздрављале са војницима… испричао је Шаиновић за Спутњик.

Долазак Руса је био врло значајан гест, а сама чињеница да су дошли баш на Слатину, обећавала је нешто што се касније ипак није десило - Срби су се надали да ће и остатак руског контингента моћи да се придружи својим колегама преко аеродрома који је заузео руски батаљон и да ће то у многоме повећати њихову безбедност, каже Шаиновић. Он додаје да је, иако до тога није дошло, присуство руских војника охрабрило многе Србе.

Значај тог догађаја није био само у војној демонстрацији. У тим ноћима се у великом броју српских домаћинстава одлучивало да ли да остану или да оду са Косова и Метохије, а тај догађај је многе убедио да има смисла да остану. Зато је његов значај не само у пукој политичкој симболици, него и у тренутку одлучивања и зато ће то у историји остати забележено, без обзира на касније догађаје, као врло значајан и храбар корак.

Трећи светски рат избегнут

Шаиновић се присећа да је лично сведочио доласку руског контингента на аеродром и објашњава да је његов долазак потпуно изненадио и затекао западни део Кфора и генерала Мајка Џексона.

Џексон је требало да уђе из Македоније, преко прелаза „Ђенерал Јанковић“, а прве британске јединице већ су биле ушле у нашу земљу. Онда се догодило оно што називају могућим почетком Трећег светског рата. Генерал Џексон је добио жесток прекор од генерала Веслија Кларка, који је био на челу снага НАТО у време бомбардовања СРЈ, јер је „дозволио“ да Руси стигну на аеродром пре њега. Кларк му је поручио да ту грешку може исправити само ако отера Русе са приштинског аеродрома.

Наравно, генерал Џексон је разумео да то уопште није изводљиво без сукоба, који је он избегао. Кфор јесте дошао до аеродрома, било је разговора и непријатних речи, али није дошло до конфликта, а наређење Веслија Кларка је, на срећу, остало неиспуњено. Касније је историјски ток ишао другим путем, будући да је руски контингент повучен. То се десило из неколико разлога, а један од њих је био тај што је очигледно Русији постало јасно да она тамо постоји без икаквог утицаја, будући да се налази у систему у којем је НАТО доминантан. Други од много разлога био је тај што политичке снаге у Србији нису биле наклоњене Русији.

Руско повлачење је касније имало последице по српско становништво, каже Шаиновић, али те последице су произашле из америчког проглашења независног Косова, а не због присуства или одсуства руске јединице.

Мислим да је унутар руске војске постојало велико незадовољство тиме што тадашња руска власт није дала већу подршку Србији и што је Србија претрпела велике губитке. Очигледно је то био гест војног крила руске државе да по сваку цену у догађајима после бомбардовања одигра неку значајну улогу, а то војници могу само присуством.

Чињеница је да су Руси у Босни већ имали мобилну јединицу која је за неколико сати могла да се нађе на Косову, преласком преко територије централне Србије без икаквих проблема, као и кроз српски насељен север Косова. Та војничка одлука показала се исправном, сматра Шаиновић, и Русија је у том моменту демонстрирала своју спремност, што је било од великог значаја за српски народ.
Наравно, један војни гест не решава целу историју. Историја има своје друге и дуге токове, али ја и данас имам поштовања према том гесту руског батаљона 1999. године, закључује Шаиновић.

Извор: Србија Данас/Спутњик/Милица Тркља/Пренео: М.Б.