СНАЈПЕРСКИ ХИТАЦ ПРОМЕНИО МУ ЈЕ ЖИВОТ ИЗ КОРЕНА: Исповест Драгана који је у мартовском погрому остао без оца
Мирно мартовско јутро није ни слутило да ће се у наредна два дана на удару наћи све што је српско и да ће се као на покретној траци ређати лоше вести.
У тродневном мартовском погрому пре тачно 17 година смртно је страдало 10 Срба, из својих домова је претерано више од 4.000, а оскрнављено је и потпуно уништено 40 православних црква и манастира. У Северној Митровици, међу многобројним суграђанима, снајперски хитац прекинуо је 17. марта 2004. године живот Боривоја Спасојевића.
НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ НИ МИ, А НИ ОНИ! Алем је пре 17 година ЛОМИО КРСТ на српском манастиру док га није стигла Божија казна (ВИДЕО)
ПЕТКОВИЋ У ПОСЕТИ КИМ: Уручио помоћ Дому здравља у Звечану
БОЛИ НАС И ДАЉЕ! Прошло је 17 година од стравичног погрома Срба на Косову
Мирно мартовско јутро није ни слутило да ће се у наредна два дана на удару наћи све што је српско и да ће се као на покретној траци ређати лоше вести.
Протест због утапања троје албанске деце у селу Чабра, за које су лажно оптужени Срби, личио је у почетку на још један у низу сукоба на главном Ибарском мосту у овом подељеном граду.
Породични дом Спасојевића, смештен у непосредној близини моста на Ибру са северне стране, наметао је потребу да се чланови ове породице, заједно са својим суграђанима, супротстављају онима који су желели да силом заузму овај део града.
Према речима Боривојевог сина Драгана, он је и тог јутра, изашао са својим колегама, комшијама и суграђанима, не би ли одвратили Албанце који су са југа надирали на север.
- Тај дан је почео као и сваки други, осим што су медији на Косову, не само тог дана већ и претходних, преносили вест да су се албанска деца из села Чабра удавила у Ибру зато што су их наводно јурили неки српски младићи. То је била иницијална каписла да се у периоду између 10 и 11 сати окупи група од неких 200-300 младића са југа која је прешла на север и каменицама засула пролазнике који су се ту нашли. Овакви напади су у то време били чести и Срби су се организовали и успели су да врате Албанце на југ - сећа се Спасојевић.
Он додаје да се након тога у граду скупио већи број грађана који су касније постали лака мета албанских нападача.
- Након тога су почели да пуцају и из правца југа и са три солитера снајперском и рафалном паљбом, што је довело до повређивања многих људи који су се ту затекли. Нажалост, снајперски хитац био је кобан за мог оца, а истог дана, на својој тераси, убијена је и трудница Јана Тучев - каже Спасојевић.
Он део кривице за догађаје који ће црним словима бити уписани у историји страдања српског народа на Косову види и у понашању међународне заједнице чији је задатак био да обезбеди мир и сигурност за све грађане на овом подручју.
- Неорганизованост и нерешеност Кфора и Унмика да интервенишу и спрече насилнике резултирало је толиким бројем жртава, паљевинама, протеривањима и насиљу. Најгора ствар у свему томе је што ни после оволико година још увек нису ни нађени, ни откривени, ни процесуирани починиоци тих недела од 17. марта - каже Спасојевић.
Иако је рана због губитка оца и после толико година незацељена, Драган је одлучан да не напушта свој родни град и Косово.
- За мене 17. март, осим тога што ми је оставио страшну рану да ми је отац херојски скончао на огњишту и то тако да никог није нападао, остаје с друге стране завет како код мене тако и код свих мојих суграђана који су имали губитке тог дана да смо још више решени да останемо овде на Косову и Метохији и да се умножимо, а да наш траг и српска државност још дуго година и стотина векова овде остаје - поручује Спасојевић.
