СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО ЈОШ У ВИЈЕТНАМУ: Руски ловци УТЕРУЈУ страх у кости пилотима НАТО-а, од Су-27 највише СТРЕПЕ (ВИДЕО)

Конструкторски биро који је основао Павел Сухој 1939. године произвео је неке од најлегендарнијих борбених авиона 20. века, који су представљали кичму совјетских ваздухопловних снага током Хладног рата и руских ваздухопловних снага.

Вероватно најуспешнији авион овог конструкторског бироа био је Су-27, који је утеривао страх у кости пилотима НАТО-а. Али, као што је случај са многобројним савременим моделима борбених авиона, прича о Су-27 почиње на небу изнад Вијетнама.

Током америчке инвазије на Вијетнам (1965.-1973.) авиони совјетске и америчке производње суочили су се у епским биткама које су откриле слабости и снаге многих технологија. Из тог сукоба, и Американци и Совјети извукли су закључке о томе како би следећа генерација пресретача и бомбардера требало да изгледа, као и шта су њихови противници били способни да произведу.

Американци, чије су моделе Ф-4 и Ф-105 увелико превазишла "застарела" совјетска технологија, покренули су пројекат развоја авиона дугог домета, брзог и способног да обезбеди супериорност у ваздуху - Ф-15.

Када су Совјети сазнали за овај пројекат кренули су у развој конкурентског авиона - наруџбина за "напредни борбени ловац" издата је 1969. Међутим, након што су конструктори схватили да је пројекат превише амбициозан, одлучили су да га поделе: МиГ-29 постао је ловац мањег домета, док је ловац дугог домета постао Су-27.

Први Су-27 су ушли у службу совјетског ратног ваздухопловства 1985. године, две године након МиГ-29, иако су га проблеми у производњи спречили да буде распоређен у великом броју пре 1990. године. Нова летелица била је импресивна, са дометом од око 3500 километара, максималном брзином од 2,35 маха и импресивним наоружањем до 12 ракета ваздух-ваздух.

Његова величина, дужина од око 21 метра и распон крила од око 14,5 метара, одражавала је ове способности. Користио би их за лов на америчке бомбардере Б-52 и Б-1Б на великим удаљеностима, као и за пратњу совјетских бомбардера и заштиту од НАТО пресретача.

Чак и пре него што је у каснијим моделима био опремљен могућношћу вектора потиска, Су-27 је био способан да изведе визуелно импресиван маневар кобре. Значајна карактеристика дизајна на свим дериватима Су-27 је "жаока" између његових двоструких мотора: избочина садржи одбрамбене противмере, падобран за вучу, излаз за испуштање горива, а у неким моделима и радар окренут уназад.

У наредним деценијама, у фабрикама Друштва за производњу авиона Комсомолск-на-Амуру (КнААПО) и Новосибирског производног друштва (НАПО) направљено је око 680 Су-27, а млазњак је модификован у десетине различитих варијанти. Неки од њих су издвојени у потпуно нове авионе, који заједно чине "породицу" Су-27.

Су-30 је Су-27 модификован за извођење операција површинских удара и мисија противваздушне одбране. Као резултат тога, нова летелица има већи домет од већ импресивног борбеног радијуса Су-27, другог пилота и радар који му помаже да врши ударе на малим висинама. Прве Су-30 наручило је руско Министарство одбране 1994. године.

Наредне модификоване варијанте, као што је Su-30MKK, развијене су за извоз у Индонезију, Венецуелу, Вијетнам и Кину. Произведено је око 630 Су-30. Акробатски демонстрациони тим "Руски витезови", који је првобитно летео на Су-27, користи Су-30СМ.

Совјетски Савез је чинио бројне покушаје да развије капацитете великих носача авиона упоредивих са америчком морнарицом, иако поморска авијација никада није добила ону врсту посвећене пажње у Москви као у Вашингтону.

Годинама су совјетске "авијационе крстарице" комбиновале ограничену пилотску палубу за авионе са вертикалним полетањем са носачима за ракетне капацитете на броду, не остављајући простора за авионе са фиксним крилима, осим ослабљеног Јаковљева Јак-38 и његове замене са недовољно снаге, Јак-141.

Ратни бродови, данас познати као носачи авиона класе "Кузњецов" били су намењени да то промене. Са својим пројектилима скривеним испод наменске пилотске кабине, Кузњецов је коначно могао да прими ловце са фиксним крилима, а совјетски дизајнери су почели да прилагођавају Су-27 скоро одмах пошто је ушао у редовну употребу.

Прва тестирања Су-27К, како је тада био познат, почела су 1987, а први авион из серијске производње појавио се 1990. Међутим, произведено је само 35 ових модела - недовољно да напуни хангаре Адмирала Кузњецова, тада јединог носача авиона Руске Федерације.

Конструктори су се потрудили да Су-33 по перформансама изједначе са осталим члановима породице. Његова величина није била у потпуности прикладна за ограничено окружење пилотске кабине и не може да носи исту количину оружја као копнени рођаци. Кинески еквивалент, Ј-15, претрпео је иста ограничења. Међутим, најновија ажурирања Су-33 у великој мери учинила су га еквивалентним Су-30СМ.

Када су совјетски конструктори схватили да замена за морнарички Су-24 мора да буде способна да се супротстави напредним америчким пресретачима Ф-15 и Ф-16, одлучили су да конструишу модел Су-34.

Су-27 показао се као одлична платформа за нови авион, који је први пут полетео 1990. Нови модел био је предвиђен за употребу на носачима авиона, али по распаду СССР-а и стављањем супер носача авиона Уљановск ван употребе, његова улога је еволуирала.

У редовну производњу ушао је тек 2008. Нови авион има два пилотска седишта, као и Су-24, као и оклопљену кабину по којој посада може да се креће током дугих мисија. Истурена репна кост, по којој је Су-27 познат, проширена је и додат јој је радар окренут уназад. Такође је опремљен и напредним АЕСА радаром.

Један је од најраније ажурираних модела Су-27 и први је коме су уграђена мала крила испред главних крила, што ће касније бити препознатљив знак свих осталих модела у породици. Тиме су маневарске способности модела знатно повећане.

Су-35 има много моћнији радар од оригиналног Су-27, окренутог напред, способног да прати 15 циљева и да гађа шест од њих. Такође је био први модел коме је у репну кост уграђен радар окренут уназад, што је касније коришћено у Су-34.

Ипак, направљено је нешто више од 160 ових авиона, углавном за извоз, а платформа је годинама служила за демонстрацију технологије, иако су руске ваздухопловне снаге до сада користиле неколико Су-35.

Само један примерак овог модела произведен је 1996, како би послужио за демонстрацију нових технологија, као што је вектор потиска, која би била уграђена у нове авионе Сухој попут Су-57. Су-37 срушио се 2002. током једне демонстрације. Верује се да његов неформални надимак „Терминатор“ потиче од дизајнера Сухоја инспирисаних његовим многим новим електронским карактеристикама.

Још један демонстратор технологије, Су-47 Беркут (Златни орао) одмах препознатљив по својим неортодоксним крилима и црној боји. Као и Су-37, Су-47 је 1997. био произведен за потребе технолошких тестова.

Иако је његов дизајн био много радикалнији од Су-37, у његову конструкцију је укључено много делова Су-27 - предњи труп, вертикални репови и стајни трап, што га чини неком врстом отуђеног рођака Су-27.

Неко време се спекулисало да ће Су-47 постати руски ловац следеће генерације - улога о која заправо никада није разматрана, а коју је од тада обављао авион пете генерације Су-57.

Кина је 1992. године добила дозволу за израду Су-27 за Ваздухопловство Народне ослободилачке армије, чиме је добила борбени авион светлосним годинама испред своје тадашње ваздушне флоте. Шењанг је лиценцирани Су-27 назвао Ј-11, а Кина је за ову сврху купила 78 Су-27 и направила их је 440 до 2019. године, што их чини главним авионима кинеског ратног ваздухопловства.

Као и Русија, Кина је затим развила Су-27 у неколико других типова како би испунила друге улоге и у великој мери надоградила Ј-11 како би његова технологија остала врхунска. Ј-11Б "Флејминг Драгон" је развијен као начин да се прекине зависност од руске подршке заменом руских система кинеским.

Упркос сличности са Ј-11, Ј-15 долази из друге линије породице Су-27. Назван "Летећа ајкула", Ј-15 је једини кинески борбени авион са фиксним крилима. Развијен је од недовршеног тестног авиона из совјетске ере, Т-10К-3, из којег је изведен Су-33, за совјетске и касније руске носаче авиона.

Шењанг Еркрафт Корпорејшн купио је лиценцу од Украјине 2001, извршио обрнути инжењеринг и укључио оригиналне кинеске технологије које су испрва развијене за Ј-11Б. Нови авион ушао је у употребу 2013. године, али их је направљено свега 50.

Ј-16 је најновији из породице Су-27, који је уведен у кинеско ваздухопловство 2015. као наменски ударни авион базиран на Ј-11БС. Авион има моћан нови радар, смањен радарски пресек захваљујући специјалној боји, а направљен је од лакших композитних материјала од Ј-11. Специјализован је за електронско ратовање и носи велики број смртоносних противбродских пројектила. Око 245 ових авиона тренутно је у употреби у кинеском ратном ваздухопловству.