ДОШЛИ ПЕШКЕ НА САХРАНУ МИТРОПОЛИТА! Ко је на њих кренуо, није славно завршио: Ко су Кучи, старо српско племе
Гледано кроз историју, захваљујући географском положају, Кучи су од самог настанка водили битку да сачувају своје српско порекло, те и православну вероисповест, али и независност све док коначно нису увршћени у састав Црне Горе након Берлинског конгреса 1878. године.
Кажу, ко је на њих кренуо, није славно завршио. Од када су се оформили као племе, пре више од пет векова, срчаност, част, поштење, посвећеност вери, заједништво и храброст већ неколико векова синоним су за црногорско племе Кучи. Борба против неправде се код ових, некада сточарских номада, претежно насељених на на истоку Црне Горе, североисточно од Подгорице, дуж границе с Албанијом, одржала и до данас.
У модерној историји у жижу јавности опет су сошли 2020. године, прво током литија у Црној Гори, а онда и пре неколико дана на сахрани митрополита Амфилохија, када су у колони, њих око две хиљаде, препешачили двадесетак километара, стигли са Медуна пред Храм Христовог Васкрсења у Подгорици.
"ВЛАДИКО, САЧЕКАЈТЕ ЈОШ МАЛО!" Срцепарајуће сведочење монаха Јустина о ПОСЛЕДЊИМ ТРЕНУЦИМА Амфилохија (ФОТО)
АМФИЛОХИЈЕВА ПОСЛЕДЊА ЦРКАВИЦА: Митрополит није имао ништа од имовине, а ево шта је урадио са ПОСЛЕДЊОМ ПЕНЗИЈОМ
КО ЋЕ БИТИ НАСЛЕДНИК? Најозбиљнији кандидати за трон Митрополије црногорско-приморске
Гледано кроз историју, захваљујући географском положају, Кучи су од самог настанка водили битку да сачувају своје српско порекло, те и православну вероисповест, али и независност све док коначно нису увршћени у састав Црне Горе након Берлинског конгреса 1878. године.
Име племена прате две приче. Према једној, и како се наводи, мање вероватној, оно вуче корен из албанске речи "Kuq", што означава реч црвен, док према другој, потиче од речи "Куч", одосно словенског термина за мало брдо или планину.
Према неким подацима, племе Кучи на просторима на којима данас живи налази се још од десетог века, док је прво званично спомињање везано за 15. век, односно, 1455. годину, када је састављен уговор између поглавара из Горње Зете и Млетачке републике, а у који је обухватао договор да у тим пределима црквену службу у цркавама могу да обављају само свештеници српске, односно, православне вере.
Најједноставнија подела овог племена изгледа овако: Стари Кучи (Старокуче), Нови Кучи (Новокуче) и Кучи Албанци (Затријепчане).
Живећи на својој територији, пет векова под турском империјом Кучи су се заједно с другим племенима, што српским, што албанским (арбанашким) успешно очувавали своју аутомомију, за коју су се стално борили. Имали су, модерно речено, "државу у држави”, која је ипак била плаћена што миграцијама, што бројним људским животима.
Током 16. века неке од најпознатнијих угледних кучких породица примиле су ислам. Године 1565. у савезу са Климентима и Пиперима, Кучи су подигли устанак против Османског царства.
Богата историја прожета је преласцима чланова племена из православља у католичанство и ислам, али и у враћању у православље, у чему је можда највеће име Војводе Дрекалов, који се води као родоначелник Дрекаловића и братства племена Кучи. Наиме, према неким предањима Дрекале се наводи као директни потомак Мрчњавчевића, а према другим, био је унук Ђура Кастриота Скендербега.
Такође, његови директни потомци су били Марко Миљанов Поповић Дрекаловић, војсковођа, војвода и писац и Васа Чарапић "Змај од Авале" , јунак и војвода из Првог српског устанка.
Сем борбе са Османлијама, Кучи су се сукобили и са војском Црне Горе пре уједињења. Први пут 1855. а затим и годину дана касније, 1856. године, оба пута на Видовдан. У тим нападима, односно, "похарама", које су биле спроведене због одбијања да се повинују, те и да плаћају властима порез, страдало је у крвавим обрачунима велики број Куча. У првој, када су страдали претежно жена, деца и старци, живот је изгубило око 80 људи и то тако што су им сабљама секли главе, док је у другој похари уијено чак 243 члана племена Кучи, од којих су неки биле тек рођене бебе у колевкама, као и мала деца.
Од првог спомена до дана данашњег, Кучи у својим редовима имају велика имена, што учесника борби, што спортских радника, уметника и политичара који са поносом истичу своје порекло и припадност Кучима, попут Дејана Радоњића, Душка Ивановића, Бранислава Прелевића, Душана Прелевића Прелета, Младена Нелевића, Ане Ивановић, а Кучима је припадао и убијени српски политичар са Косова Оливер Ивановић.
Колико је снаге и воље у овом братству најбољи је показатељ пример деведесетпетогодишњег Светозара Павићевића, који је на сахрану митрополиту Амфилохију, која је одржана пре два дана, стигао пешке. Том приликом он је пешке прешао 12 километара заједно са осталим члановима Куча.
- Изгубисмо владику, помиритеља народа, који је био раван Василију Остршком. Тужан сам јер смо изгубили великог Србина, данашњег Петра Цетињског - изјавио је он том приликом.
