Ехо вапаја не допире до црногорских институција: У последњих седам година насилном смрћу страдало 19 жена

Починиоци су махом емотивни партнери, супружници, бивши партнери, чланови породице. Постоје и случајеви где је жену усмртио и неко с ким није била у емотивној или родбинској вези.

У 16 случајева је реч о фемициду, који као посебно кривично дело не препознаје црногорско законодавство. Такође, званичних података о броју фемицида нема јер судови немају прецизну статистику, како је у априлу ове године Радију Слободна Европа потврдила Марија Раковић из подгоричког Вишег суда.

Беспомоћност жртава у потрази за заштитом као ветар у леђа починиоцима

Од почетка ове године убијене су три особе женског пола. Последња у низу жртава је Биљана Павићевић, коју је 21. августа у Подгорици убио њен бивши супруг Миљан Бошковић.

Заједничко већини жртава је чињеница да су беспомоћно тражиле помоћ и заштиту од надлежних органа, пријављујући да трпе породично насиље.

Управа полиције појашњава да Кривичним закоником Црне Горе фемицид није прописан као кривично дело, „те се лишење живота лица женског пола квалификује кривичним делима убиство и тешко убиство.”

Случајеви трагично страдалих жена не смеју бити само бројка на папиру

Највећи број трагично страдалих жена бележи 2019. година, у којој је евидентирано чак пет убистава, од којих су се два десила у Никшићу и по једно у Рожајама, Цетињу и Бијелом Пољу.

Подаци нису били бољи ни у наредним годинама.

• 2020. година: три убиства гдје су жртве биле женског пола.
• У 2021. години десила су се два убиства гдје су лишене живота двије жене, у Петњици и Подгорици. У једном случају ради се о супружницима и у једном о бившим емотивним партнерима.
• У 2022. години евидентирана су такође два убиства гдје су лишене живота особе женског пола и то у Бару и Херцег Новом. У једном случају ради се о супружницима и у једном о бившим супружницима.
• 2023. година памти једно убиство гдје је убијена жена у Подгорици.
• 2024. година до данас: евидентирана су три убиства гдје су жртве особе женског пола, и то два у Подгорици и једно у Котору.

Да ли је правда (у свим случајевима) задовољена?

Неразумљиво је да починиоци ових дела пролазе кроз црногорски правосудни систем са значајно блажим казнама него што би то било у уређеним системима, где би казна била адекватнија за почињена дела.

Глас жена не допире до институција, о томе се говори, пише и апелује се свакодневно, али зидови црногорских институција као да су отпорни на вапаје немоћи, страха и беспомоћности незаштићених жена.

Да ли је директно укључивање жена у државне органе који су задужени да пруже грађанкама овог друштва потребну, законом загарантовану сигурност, кључ за адекватно реаговање на нечије молбе?

Можда. А можда би ипак требали да пробудимо евентуалну емпатију код свих чинилаца правосудних и органа у служби заштите грађана, подсећајући их да је то њихова дужност и законска обавеза, а не њихова добра воља у одређеном тренутку.

Бивши председник Уставног суда и универзитетски професор Благота Митрић истакао је у априлу ове године за Радио Слободна Европа да су казне неуједначене – од 12 до 40 година – и да чак могу да иду у корист убицама.

- Дванаест година је за мене не ниска него прениска казна. Према мом мишљењу, већина тих убистава извршена је на свиреп начин и из ниских побуда, што је најтеже кривично дело, поготово ако је жртва жена. То би требало да буде отежавајућа околност нарочито ако је убица мушкарац - оценио је тада за РСЕ Митрић.

Извор: Србија Данас/Борба