Хрватица Ана је била удата за Србина, бежала је из Вуковара, њени су је УХВАТИЛИ и задесила је УЖАСАВАЈУЋА СУДБИНА

Мешовити бракови између припадника различитих народа и народности били су нешто чиме се поносила некадашња југославенска социјалистичка држава. Међутим, деведесетих година прошлог века, у предвечерје рата у Вуковару, да сте у браку са Србином или Хрватом било је нешто што је требало скривати.

Ана Лукић (р. Маљевац), по националности Хрватица, била је удата за Богдана Лукића, Србина. Заједно су имали четири сина и живели у кући коју су тешком муком градили. Ни једно ни друго нису могли ни да сањају какво зло ће их те 1991. године снаћи.

Иако је стање у Вуковару и његовој околини у лето 1991. године постајало све напетије и неизвесније њен супруг Богдан Лукић још увек није осећао потребу да се са породицом склони на сигурно. У том уверењу био је све док му један комшија Хрват није рекао да би било најбоље да оде. Са своја четири сина Богдан бежи у Суботицу.

- Негде у јулу 1991. када се већ озбиљно загужвало, један пријатељ Хрват из мог комшилука дошао је да ми каже да је боље да одем - започео је своју причу Богдан Лукић - Рекао је да ће долазити да врше претрес кућа због оружја. Иако ја нисам имао оружје знао сам по причама још из онога рата да када некога хоће да се реше и окарактеришу га као непријатеља, да му онда подметну свашта. Те вечери сам са синовима преспавао по кућама у Вуковару и сутрадан смо отишли за Босну и касније преко Бијељине за Суботицу, јер сам тамо имао сестру. То је било негде око 10. јула 1991.

- Комшија који ме је упозорио на опасност био је врло коректан иако се ми нешто и нисмо дружили. Пошто су код њега у кући прављени некакви договори осетио је потребу да ми то каже и да ме упозори да се склоним. Није он то рекао само мени него и другима које је познавао. Када сам то пренео Влади Скелеџији он је рекао да неће да иде јер ником ништа није крив - прича Лукић.

Скелеџија и још тројица су након тога нестали и нађени су у Дунаву код Новог Сада. Никада се није сазнало ко их је покупио и побио.

До ње су најчешће допирале осуде због одласка супруга и синова у Србију. Није то могла да поднесе па је престала да одлази на посао. Последњи пут је са Богданом разговарала телефоном почетком септембра 1991. године.

Рекла му је да не долази јер ће и она када буде приметила да је критично отићи из Вуковара. Међутим, излазак из Вуковара је у то време већ био немогућ.

Једног дана су у кућу банули некакви добровољци из Ђакова. Односили су из куће ствари које су им се свиђале. Ана је била у подруму. Није смела да им се јави. Један од њих је касније поново дошао и затекао је у кући. Силовао ју је. Те ноћи Ана је побегла у склониште Борово комерца. Девет дана нико је није дирао. Било је то средином новембра. ЈНА је стезала обруч око града али Ана их није дочекала жива.

- Мартин Сабљић је био наш комшија, знали смо се добро. Био ми је тренер, а моја два сина су играла за НК Раднички. Након рата у Вуковару је ухапшен и у Беораду му је суђено 1992. године. На суђењу је рекао да ме не познаје, да ме се не сећа, ни мене ни мојих синова. Код покојне супруге међу осталим документима, пронашао је и наше војне књижице и одмах је наредио да је стрељају. Он је дакле био наредбодавац. Моја супруга је заједно са још неколико људи стрељана на железничкој станици у Борову насељу - испричао је несрећни супруг.