Исповест новинарке портала СД: Како је "Олуја" у једном дану однела животе мојих рођака, Митра и Марије
Њихов једини грех је био то што су Срби
Моја породица је вековима живела у селу Цивљани у подножју Динаре.
Прочитајте и:
Према неким причама старијих, ту смо се населили из Херцеговине, бежећи од турске најезде, али толико дуго смо живели у Далмацији да другог завичаја немамо и никад нисмо имали. Као што је случај са већином села у Северној Далмацији, Цивљани су били насељени искључиво српским живљем. Бар је тако било до тог мучног августа 1995. године.
Моји прабаба и прадеда, Анђа и Митар Зеленовић, са ћеркама су избегли у Србију давне 1942. године бежећи од усташког ножа, од којег су српску нејач чували само припадници Динарске четничке дивизије. Деда Митар је већ неко време радио у Београду, кад је баба Анђа, коју смо сви звали Цвита, узела ћерке за руку, набавила лажна документа (са хрватским именом и презименом) и села у воз за Србију.
Убрзо је у њихов вагон упала група усташа. Тражили су од баба Цвите документа, а кад их је пружила, један ју је упитао:
- Ти си ова?
Кад му је одговорила потврдно, рекао је: "Не би’ ја рек’о". Затим је ухватио њену ћеркицу за главу и повикао:
- Ово је српско дијете, ј*бем му мајку српску!
Из разлога који су нам и данас непознати, усташе су само продужиле даље. То је све оставило у чуду, јер је све Србе које би ухватили чекало мучење и сигурна смрт. Да ли због недостатка доказа или зато што им се једноставно журило, моја прабаба је са ћеркама успела да се домогне Београда. Ту је рођена моја баба, да би се потом, заједно са прадедом, кад је зграда у којој су становали срушена у савезничком бомбардовању, сви преселили у Нову Пазову.
КРЕЋЕ СЕ ПОСЛЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ: Најтужнија крајишка песма тера сузе на очи
Иако сам рођена у Србији, баба ми никада није дала да заборавим на "камен са ког сам потекла". У мору лепих прича о Далмацији, Динари и Цивљанима, било је и оних тешких, ратних прича. У сећању ми је као најболнија остала прича о смрти бабиних ујака и ујне, што ме опет враћа у тај мучни август 1995.
Бабин ујак, који се такође звао Митар, оженио се Маријом са којом је имао пет ћерки. Од тога су две умрле у раном детињству. Упркос тешком животу, живели су поштено. У селу се причало да "мрава не би згазили".
Пред Крајином тешка крвава ноћ: Србија је сада последњи крајишки строј
Живели су на Динари и бавили се сточарством, док су им ћерке живеле у Цивљанима. Митар је тог августовског дана сишао у село неким послом и сигурно није могао да очекује призор на који је наишао: непрегледна колона људи бежала је главом без обзира. Како су нам касније причали људи из села, неко му је тад довикнуо:
- Бежи, Митре, ево усташа!
- Не могу ја, Марија је сама горе (на Динари). Крава нам се тели – кратко је одговорио.
Пожурио је да се врати својој жени и "благу", како се називала стока у тим крајевима. Питање је да ли би се Митар и Марија придружили избегличкој колони. Били су већ у шездесетим годинама, уморни од деценија напорне сељачке муке да се прехране деца, а ту је и чувени крајишки инат, према коме се огњиште никад не оставља.
Ипак, и да су хтели да беже, нису имали прилику. У њихову кућу упала је група усташа који су дошли из Херцеговине, преко Ливна. Заклали су их обоје. Немоћне, голоруке старце, чији је једини грех био то што су били Срби. Касније је једна од комшиница, која је успела да преживи, испричала како је чула јауке и кукање који су допирали из правца њихове куће.
Њихове ћерке дошле су у колони у Србију. Митрово тело су одмах пронашли, док Маријино нису, што им је дало наду да је можда ипак негде жива. Свуда су је тражили, али безуспешно. Неколико година касније, све наде су пале у воду. Пронађено је и Маријино тело и ћерке су позване у Загреб на идентификацију. Утврђено је да то заиста јесу Митар и Марија. Сахрањени су на гробљу у Цивљанима. Њихове кости вечно ће покривати земља коју нису хтели да напусте.
Тог 5. августа, кад се шаховница завијорила на Книнској тврђави, нису Хрвати победили Србе. Њихове хорде су, уз помоћ муслимана и САД, уз прећутну сагласност међународне заједнице, мучки убијали српску децу, жене и старце и протерали их са огњишта која су вековима била српска. Тог, и у данима који су уследили, починили су још један геноцид, још једно етничко чишћење, слично оном од 50 година раније, у којем су моји прабаба и прадеда избегли у Србију.
НАГРАЂЕНИ ЗА УБИЈАЊЕ И ПРОГОН СРБА! Колинда одликовала Готовину и Маркача на годишњицу "Олује"
Али, не треба се чудити што Хрвати славе "Олују". Ми имамо Косовски бој, Колубарску битку, борбу против фашизма у Другом светском рату. Имамо часне победе и часне поразе. А они имају, и то само једну, нечасну победу. Ако се то уопште може назвати победом.
Ипак, назовимо ствари правим именом. "Олуја" није победа. "Олуја" је злочин. А најмање што можемо да урадимо је да га не заборавимо.
