Хрватска нерешена историја: И након 5 година у ЕУ и даље је описују речи РАТ, НЕПРИЈАТЕЉ И ИЗДАЈА

Немачки јавни радио, Deutschlandfunk (ДФ), описао је Хрватску у великом чланку "Хрватска неријешена повијест" као земљу која у пет година чланства у ЕУ уопше није напредовала, у којој радикална десница и даље уздрмава друштво. "Рат, непријатељ, домовина, народ, издаја – то су кључни изрази из радикалног политичког речника који се и даље користи уз узавреле страсти", пише Норберт Mappes-Niediek.

Он је на почетку описао како је Слободан Праљак примио осуђујућу пресуду у Хагу, да би потом приметио да је друга вест тог дана била реакција хрватских власти. Премијер је, подсећа он, причао о дубокој моралној неправди. - Притом није мислио на логоре за убијање и бомбардовање стамбених четврти за шта је генерал осуђен. Неправедном је сматрао пресуду - наводи ДФ.

Тако се долази до треће вести која је тог дана потресла Хрватску: суд је интервенцију хрватских војних снага у рату у БиХ прогласио "криминалним подухватом". Након објашњења немачкој публици да је Херцеговина кршевито залеђе туристичке Далмације, социолошкиња из Загреба Динка Ћоркало-Бирушки описала је шта се у Хрватској данас догађа:

- Након рата сви смо се радовали да је то готово, да остаје иза нас. Сада почиње будућност, мислили смо, сад ћемо напред. Сад ћемо градити, осигурати се, неговати наше рањене и оплакати наше жртве, а затим кренути напред. Али, тада је почело оно што сматрам глорификовањем и божанским поштовањем рата. Не постоји никакав други наратив осим оног о победи, о 'нама' Хрватима, о 'нашим' жртвама, о 'нашим' патњама. На такав начин у јавном простору не може се градити никакав идентитет."

Реч је о све запењењинијим расправама у јавности, с изразима попут рата, непријатеља, домовине, народа и издаје. Хрватска, пише ДФ, није нашла начин да свој национални идентитет почне градити на темељу неких позитивних ствари и сада је јасно да је готова фаза узбуђености пред реформама којом је годинама оркестрирао ХДЗ. ДФ стање у Хрватској описује као "синдром". Политиколог Дејан Јовић ничему се не чуди. 

- Део реформских процеса се симулирао, иза њих није стајала никаква воља. Исти феномен присутан је и у земљама попут Пољске или Мађарске, а у економском смислу у Румуњској и Бугарској. У тим земљама махом владају конзерватвни и националистички кругови - приметио је Јовић. У данашњој Хрватској, наставља ДФ, ствари попут Еуропе, изградње, господарства, демократије – делују нестварно и често се цитирају изразито цинично.

- 22 године након краја рата и након 26 година независности у Хрватској нико више није ничим одушевљен. Широка јавност, тзв. становништво, није масовно похрлило на обележавање Сећања на Слободана Праљка. Паркиралишта резервисана за ту намену, остала су празна. Из најдаље провинције стигла су само три аутобуса - описао је за ДФ издавач и есејист Ненад Поповић, који је део младости провео у Немачкој. 

ДФ даље наводи и то да удружења ратних ветерана представљају 500.000 људи, што је за земљу од нешто мало више од четири милиона становника, фантастично претерана бројка. Израз "бранитељ", подсећа ДФ, новохрватски је израз, а удружења бду над испуњавањем њихових захтева, очувањем њихове славе и сликом њихових непријатеља. У политици се таквим ветеранима супротставља мало ко. Говори о тријумфалној победи над великосрпској агресији и о јуначкој обрани, подлежу строгим правилима изражавања.

Првенствено је Устав наводио дефиницију легитимног и оправданог Домовинског рата с његовим обрамбеним и ослободилачким карактером против ЈНА само за онај у Хрватској. Но, временом се то стало примењивати и за мешање Хрватске у рат у БиХ. У таквој атмосфери дочекана је пресуда генералу Праљку. А кад неко крене пропитивати шта се све догађало у рату или финанцијска права бранитеља, нађе се на удару тзв. бранитељских удружења.

Није реч о страху колико о нелагоди с којом се намећу теме попут привилегија бранитеља, јер се свака реч може погрешно протумачити ако се дира у хрватску безграничну захвалност бранитељима, у поштовање њихове жртве. И на крају то питање: "Где си ти био 1991.?" Морална уцена служи томе како би националистичка владајућа странка и даље могла побеђивати на изборима, упркос тешкој господарској ситуацији и свеопштој депресији. 

А да социјалдемократи из опозиције не могу ништа учинити, сматра Јовић, криви су си они сами. - Они нису понудили никакво другачије изражавање о 90-има. Играли су искључиво на гостујућем терену и покушавали победити у игри, следећи правила оне друге стране - казао је. Наравно да притом редовно губе. Господарство које стоји, никакве перспективе младих, масовно исељавање, све је то као тема остало иза расправа о рату.

Хрватска има 1,2 милиона радних места, од уласка у ЕУ 2013. годишње губи 25.000 становника, све чешће целе породице. Управо то у свом роману "Стајска болест" описује Слађана Буковац. - Стајска болест је израз који се користи за стање коња које се појављује кад су предуго у свом боксу и онда стану снажно гурати на све стране. Потребно им је кретање. Не виде излаз из свог стања. То је отприлике ситуација у каквој данас видим овдашње људе - објаснила је списатељица.

Као пример она наводи свој градић Глину која је у рату била окупирана, а данас, упркос томе што се налази само 75 километара од Загреба, њом и данас владају ратно безнађе, продавнице су празне, као и фирме. Једино што је тамо пуно људи је биро за незапослене и тамо нису срећни што се затекли нити досељени БиХ избеглице који су дошли на некадашње место Срба из тог краја. Што се ње тиче, невероватно јој је да та територија као да никоме није потребна, чак нити толико дуго након рата.

ДФ даље описује успон радикалних националиста од 2012., још од доба кад је Хрватска имала владу социјалдемократа и левих либерала и када је Томислав Карамарко, само због тек покојег постотка на изборима више, окупио око себе радикале. И победио упркос коруптивним аферама око себе. Да би након само пола године и након најновије афере морао отићи. Он је отишао, али се није ништа променило нити доласком Андреја Пленковића.

- Он посебно припада, рецимо тако, умереном, центристичком, проевропском крилу ХДЗ-а. Али иако је председник странке, није му успело да се дистанцира од таквог начина изражавања који се годинама развијао и који је постао саставним делом партијском идентитета, па и целе Хрватске док је ХДЗ води -  објаснио је Јовић.

До прекрајања Устава у смислу у којем се то догодило у Пољској или Мађарској, у Хрватској није дошло, барем не још, како и због великог дела Хрвата који су против ауторитарних настојања, тако и због релевантног дела ХДЗ-а који такође тако размишља. Но, зато су срезана средства невладиним удружењима које су критички расположене. А стање се осети и у третману српске мањине, данас пуно мањој него што је била некада. У причи о националном јунаштву за Србе је резервисана само улога непријатеља.

А онда се они почињу декларисати као католици и као Хрвати. Кад је Милорад Пуповац о нападима, понижењима и вређањима Срба известио председницу Колинду Грабар Китаровић, она је све то одбацила. На примању за Нову годину СНВ-а, што је уобичајено за председника, она се демонстративно држала по страни.

ДФ даље објашњава и рехабилитовање усташтва, описује историјски успон усташа уз помоћ Mussolinija, потом с почетком рата и нациста, те како су усташе, док је цела земља апсолутно зависила о фашистичкој Италији и нацистичкој Немачкој, прогласили "независну" државу. Док је Фрањо Туђман био жив, усташе су важиле за злочиначку организацију.

Туђман је сада одавно мртав и одједном се међу историчарима почело заступати, не да у Јасеновцу није било злочина, али свакако да су злочине чинили неки други, да је НДХ то морала због Немачке, или да су тамо били затворени побуњеници, па су си сами криви. - И најважније, оно - Погледајте што се догодило 1945. - описао је исторчар Твртко Јаковина.

Последњих пет или шест година поред овога појавила се и скупина, попут бискупа из Сиска Владе Кошића и људи око њега, који тврде да у Јасеновцу уопште није било злочина, да је то био само радни логор, да су Јевреје убијали Немци у Auschwitzu, да су прве праве жртве у покољима пале тек 1945. Јаковина је за ДФ то приказао као дебату у којој је ријеч о ставовима радикалнијима и од АфД-а и од Björna Höckea, заправо да је реч о ставовима на линији чистог неонацизма.

 Аналогно то би ишло овако - У Аушвицу није нико убијен. Све жртве почели су убијати тек Руси након што су ослободили логор - казао је Јаковина. Он радикални ревизионизам препознаје првенствено у Цркви. Не онаквој католичкој организацији каква је присутна у Немачкој или какву води папа Фрањо. Овде је став да је Хрват католик. Ако није католик, није Хрват. Осетило се то и на судбини Славка Голдстеина након што је умро, човека попут хрватског Аденауера, од којега се није опростио нико из државе, нико из парламента.

У таквој ситуацији нормално је да се појавио пост на друштвеним мрежама једног католичког свештеника - Хвала Богу да је Жидов мртав -  подсетио је Поповић. Он се иначе сећа исте те Цркве у Хрватској из доба Југославије - Католички теолози тада су били међу најугледнијим интелектуалцима. Не само у Хрватској, него и у Србији, међу муслиманима. Била је то црква светла, просвијећена и поуздана организација, а Царитас је имао огроман углед.