ОВУ МОЛИТВУ ЗАПАМТИО ЈЕ ЗАУВЕК: За владику Атанасија мајка је ДАР БОЖИЈИ ЧОВЕКУ
Умировљени владика Атанасије испричао је молитву коју је његова мајка говорила сваке вечери, а коју је он добро запамтио.
Умировљени епископ Захумско-херцеговачки и приморски Атанасије преминуо је данас после поподне у требињској болници. Владика Атанасије у се у овој установи лечио од половине фебруара, од последица заразе вирусом корона.
КО ЈЕ БИО АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ: Студирао у генерацији са митрополитом Амфилохијем, био један од највећих теолога
Преминуо владика Атанасије после борбе са корона вирусом
Вучуровић: Суочен са крахом ДПС-а у Никшићу, Ђукановић покушава додатно да подигне тензије
Како је пре два дана саопштила Епархија Захумско-херцеговачка и приморска, здравствено стање умировљеног владике Атанасије било је тешко. На епископа од кога се данас опраштају бројни верници сећаће нас и његова књига "Мајка дар Божији човеку", објављена 2011. године, а чији предговор гласи: "По речима умног песника Тина Ујевића: "Срце је мајке срце Богомајке".
Једна од таквих мајки која посведочује да се кроз материнство открива и јавља тајна богоматеринства јесте и Савка Јевтић, мајка Атанасија Јевтића, умировљеног епископа захумско-херцеговачког, једног од најзначајних епсикопа богослова савремене Православне цркве. Сећање на њега из младих ђачких дана у Богословији Свети Сава у манастиру Раковици, неодвојиво је, од самог почетка, од сећања на његову мајку Савку. Његова потресеност њеним упокојењем првих година у Богословији, а тиме и његова синовска љубав према њој, остала је незаборавна у памћењу...".
Умировљени владика Атанасије испричао је молитву коју је његова мајка говорила сваке вечери, а коју је он добро запамтио:
- Наша мајка је родила десеторо деце. Рођена је 1908. године. Отац ми Милан рођен је 1907.
Мој деда се вратио после седам година ратовања (1912- 1919) и убрзо је пожурио да ожени сина, јединца Милана (а имао је још две кћери, наше тетке, Марицу и Лепосаву). Нашао је снају у угледној кући Брисића у Туларима код Уба. Обоје су родитеља тада имали једва око 20 година. И мајка је била млада кад је почела рађати, није још имала 20 година. Прво двоје деце је изгубила при порођају, нису стигли ни да их крсте. Потом је родила нас шесторо, и сви смо хвала Богу, још живи.
После мене, најмлађег преживелог, родила је још двоје. Једно, брата Здравка, су успели родитељи да крсте, а оно десето се ваљда врло рано упокојило. (Пре неколико година, друга наша сестра, Олга, подсетила је брата Слободана, те је, уз гробове и споменика деде и бабе и оца и мајке, подигао и брату Здравку мали споменик, на гробљу у селу Брдарици, где је пре две деценије подигнута нова црква Васкрсења. А имамо у другом крају села, старију цркву, посвећену Светој Тројици, који празник цело наше село прославља. Тамо смо ми ишли у цркву, нарочито памтим на причешће.)
Памтим: нас осморо, ми шесторо деце, и отац и мајка, сви смо спавали у једној соби. Имали смо у кући још једну кухињицу у средини, и једну собу, у којој су деда и баба спавали. И онда смо често лежали по неколико нас у једном кревету, па често смо ми и са мајком спавали. Пошто сам ја био најмлађи, ја легнем у њен кревет, а она стоји крај кревета и моли се. То траје подуго, бар пола сата, ја често и заспим.
И запамтио сам једну њену молитву: "Господе, спаси и птицу у гори и рибу у води, и моју децу не заборави!" А то је она научила од њене мајке, баба-нане (звала се Даринка), која је исто била врло молитвена. Мајка, права мајка, не може да не осећа светињу живота. Она свим бићем својим, срцем, утробом, осећа дар живота, осећа страхопоштовање према животу, према детету, према тајни великог дара Божијега. Бог, кад год шаље једно ново људско биће на свет, једно дете, Он показује своју веру у то ново биће, у човека. Тако показује и усађује ту тајну и мајци. Зато постоји једна фина, танана особина, дубоко у мајци усађена, још као девојци: да има страхопоштовање пред животом.
КО ЈЕ БИО АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ?
Владика Атанасије Јевтић чије је световно име било Зоран Јевтић, рођен је у селу Брдарица код Шапца.
Завршио је богословију у Београду, у генерацији са упокојеним митроплитом црногорско-приморским Амфилохијем, који је преминуо прошле године.
Уписао је Богословски факултет 1958. а замонашио се две године касније. Дипломирао је 1963. а наредне године отишао на Теолошку академију на Халки, а затим на Теолошки факултет у Атини где је одбранио докторску тезу из догматике на тему „Еклсиологија апостола Павла по Светом Јовану Златоустом“. У јесен 1968. наставио је богословске студије на Институту Светог Сергија у Паризу, после годину дана изабран је за професора на овом Институту. Током рада на факултету, објавио је око стотину научних радова.
Од 1991. био је епископ банатски, а 1992. одређен је за епископа захумско-херцеговачког. Изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу 1994. године. Због тешке повреде повукао се са архипастирских дужности уз сагласност Светог архијерејског сабора, било је то 1999. Привремено је обављаодужност администратора Епархије рашко-призренске, након разрешења епископа рашко-призренског Артемија.
Био је члан Удружења књижевника Србије. Аутор је књиге "Од откривења до царства небеског".
