"После факултета и рата завршила сам у штали": Прича о Љубици, хирургу чија су једина радост данас њене животиње (ВИДЕО)
Снове је оставила тамо негде почетком рата. Заборављене међу књигама о анатомији, на медицини у Ријеци.
Љубица Лазић је окружена је измаглицом, природом и псима. Није раноранилац, али буђење јој увек почиње око седам сати ујутро, а лети и мало раније. Излази свако јутро из куће и креће према својој штали. Кравама морам да дам суву храну, сено на празан желудац. Почистим код њих, после тога мужа започиње причу о свом дану.
РИГОРОЗНЕ КАЗНЕ! РЕДАРИ КОНТРОЛИШУ НОШЕЊЕ МАСКИ: Провериће све кафиће
КО ЈЕ "ИЗДАО" ЂУКАНОВИЋА? Након избора у Црној Гори Милови људи масовно беже у САДАШЊУ ВЛАСТ
ПАНИКА У ЂУКАНОВИЋЕВОМ РЕЖИМУ: Један од главних Милових људи саслушан у Специјалном државном тужилаштву
И кад је метар снега и кад су јутарње магле. Лети кад природа буја и зими кад се устаје још по мраку. Љубици су јутра увек иста. Јер чекају је њене животиње.
- Свиње ми све поједу зоб и пшеницу. Ово сам сад морала да купим, а имам мало од прошле године пшенице па само дајем пилићима, кокошкама зоб - наставља Љубица док старијим кокошима помаже да сиђу на под јер не могу саме.
Нема довољно за све. Скупо је. Она не доручкује. Ни кафу не пије. А с ким би је и пила, каже. У засеоку од свега пар кућа, до најближе продавнинце је седам километара. Водотеч , село у срцу Like место је које зове дом.
- Овде су ми уништили цвеће, а ови их туку старе. Јарац и козе са стране поједу, пилићи изнутра и тако што ми остане - жали се на животиње Љубица.
Живи онако како има, од онога што воли
Шта јој остане, за другачије ни не зна. У животу какав није желела, једино је природа лепа. Све друго тешко је и сурово.
- Па за некога је ово непојмљиво, да буде сам и да ради ово што ја радим у овом веку у којем јесмо, не користим интернет, не гледам телевизију, тешко је, али шта ја знам, навикнеш се - скромно наставља.
Три краве, четири козе, два јарца и тридесетак кокошки велика су обвеза, али и изазов. Јер с некима није баш лако.
- Каћа моја, ма цурице моја, луткице моја лепотица. Ајде добро ти си љубоморан. Само тебе волим, добро - прича Љубица са псом Шарком.
Мезимица јој ту нема што додати, тако је како је. Иако има 14 година, да је се реши како јој многи саветују, Љубица нема срца.
Пре пар година Каћа је, каже Љубица једва остала жива. Верује да ју је угризао поскок након чега пола године није устала на све четири. Али она од ње није одустајала.
- Оно грожђе јел видиш, дошла је у фазу да ништа није могла да једе. И онда ја узмем лист, наберем пуну канту и отворим јој уста, на силу јој гурнем, она ме угризе и свашта, али ја јој држим на силу - присетила се она.
Након тога телила се неколико пута и још даје млеко. За сваку је своју животињу она везана па и за Јагодино последње теле којег је тешка срца ипак продала.
- Четири месеца сам га држала с тим да он је две имао, а две сам ја музла. Јер он би стигао за два месеца, за месец и пол, а ја само да му продужим живот. Много је био пресладак - присетила га се тужно.
Све даје животињама, али нема се…
Краве музе три пута дневно. Од онога што заради од продаје млека и сира, основно се једва покрије. Ипак задовољна је што добије било шта.
- Па с обзиром да она не једе сирота, ја сам задовољна. Само на трави. Рецимо сад пет, у подне нека ми да четири и увече за јуницу задовољна сам. А рецимо кад би јој давала зрње или нешто, било би више. Мајка јој на траву има 18. Рецимо оно кад је максимум - објашњава. Упитана зашто је не храни више, каже да није ишла да купи. Додаје, нема довољно...
Последње две године радила је као геронтодомаћица, бринула о старијима и немоћнима. Али од јуна је без посла, а живот нема паузу, не чека да буде боље. Љубица зна да јој у животу није лако, али и даље је скромна.
- Па није бајан, чини ми се да је некоме мајка, некоме маћеха. Мени је маћеха, ето тако - говори она.
Живот којима сада живи њој се догодио. А за њега је имала другачије, велике планове.
- Студирала сам у Ријеци, била сам годину дана на медицини. То сам волела, обожавала сам и хтела сам да будем хирург, волим анатомију. Нажалост, то сам прекинула, била сам добар студент - присећа се неких бољих времена.
Све јој је снове рат брзо однео
Међутим, дошао је рат. Времена у којима је, каже, тата је сматрао да ће јој као Српкињи бити боље ако напусти дом, оде у Београд. Тада јој се срушио сан. Одлука због које и тридесет година након Љубица плаче. Одлука која је од будућег хирурга направила сеоску жену.
Никада јој, каже онако испод гласа, није било лако. Ни у браку, ни у заједници у којој су живели. Она, муж и син с његовима.
- Бог ти да, ђаво ти не да, а кад ми кажу сам креираш своју судбину мислим да то није тако - тврди.
Пре пет година вратила се у Водотеч да брине о својима. У пет година сахранила је и оца и мајку, остала сама. Али сетно признаје, није усамљена.
- Па онако, са животињама сам и свађам се с њима - говори па додаје да јој недостају људи и неко близак.
- Недостаје ми син - говори она.
У мислима је стално и волела би да су скупа. Док се то не догоди, сва силна љубав коју у себи има иде њима. Животињама које захваљујући њој живе сретне, па помало и размажене животе. Исече им хлеб и стави сол јер ју, како даје, обожавају. То им је као десерт. Не везује их па ни на паши. Жао јој је, каже, нека им слободе. Зато их сатима чува.
И животиње које највише воле јој угинуле
Тамо где су обзори широки, а људски погледи скучени, бити сама и бити жена терет је који обележи живот.
- Плус ова средина, ипак смо ми Балкан, ваљда не прихватају да жена може сама функционисати. Па могу све сама малтене - уверава она.
Мора. Међутим, неки су дани посебно тешки, попут прошле среде када је у свега пар сати остала без четири козе. Само су угинуле, од чега - не зна.
- И ујутро та четврта што сам се борила док сам отишла код ветеринара и вратила се и она је угинула и онда ми је баш, од 9 до 12 сам малтене урликала - присетила се.
Пре пар месеци вукови су јој у два наврата заклали чак пет оваца. Проблеми о којима настоји не размишља. А долази зима и снегови. За Љубицу стрепња. Кров штале последње две године стоји напола урушен. Хоће ли издржати и ову зиму, не зна.
Будућност јој несигурна, али главно да стока преживи
- Кроз рад, преко дана и тако, али увече кад легнеш, сложим коцкице не знам, није баш једноставно. Видиш она греда се скроз одвојила, кад је био снег и југо, оне су тамо све попуцале, а онај кров тамо држе бале - објашњава колико је штала нестабилна.
Ако снег падне, каже, не зна шта ће са стоком, али, шта је ту је, додаје. За поправак крова довољно новца нема. Сама не може. Па ни сањати, имати жеље.
- Волела бих да све ово средим, да доведем у неки ред, а немам појма - каже за шталу и животиње. На питање шта жели за себе, рекла је да о томе није ни размишљала поштено.
Снове је оставила тамо негде почетком рата. Заборављене међу књигама о анатомији, на медицини у Ријеци. Несуђени хирург чија су једина радост данас оне њене животиње.
