ПОТКОЗАРЈУ У ПОХОДЕ: Четничко село чува срне од шакала

Из Бањалуке ме испраћа мећава, Козара и Поткозарје ме дочекују окупани сунцем и танким слојем снега. У Омарској, испред кафића „Гранд“, упознајем се са мојим домаћином Радованом Микановићем из суседне Марићке, на чији позив сам дошао у приједорски крај.

Неке зграде у Омарској, великом поткозарском селу, још увек су излепљене плакатима од последњих парламентарних избора. Највише је оних на којима су Додик и Марко Павић. СНСД и ДНС. Партнери у прошлој и овој влади. С тим што се након ових избора Додик свом највернијем политичком савезнику одужио тако што му је поцепао странку и  преотео му неколико народних посланика. По српски. 

Питам, где је био злогласни логор 1992. године.

- Није било никаквог логора. Овде су Срби скупљали муслимане и Хрвате да их заштите од паравојних група, које су желеле да се освете за злочине у Поткозарју у Другом светском рату, у којима је убијено више од 100.000 српских цивила.

- Али скоро три деценије Запад бруји о концентрационом логору Омарска и страшним злочинима који су у њему почињени.
- Лажу.  Јесте било злочина,  али био је рат, тај рат су почели Хрвати и муслимани, а с обзиром на покоље које су они извршили над нама, право је чудо да их није било и више. Проглашивати Омарску за концентрациони логор, па још правити паралелу са Јасеновцем, у којем је убијено 700.000 Срба, могу само болесни лажови. Гебелси.

Одлазимо у засеок Јокиће, где посећујемо цркву брвнару посвећену Христовом Вазнесењу. У приједорском крају постоји пет цркава брвнара, изузетно лепих грађевина, а по мишљењу свештенства СПЦ ова је најлепша. Можда је за њену лепоту заслужна и дуга историја њене изградње. Започета је 1893. а завршена тек 1922. године.

На путу ка Марићки пролазимо поред низа брда која су направљена од остатака руде ископане из рудника Љубија. Од пре неколико година овде железо копа индијска компанија „Митал“. Застајемо да фотографишем цркву у Градини,  посвећену Покрову пресвете Богородице. У порти седе двојица старијих мештана. Испред њих флаша. Једни другима називамо бога. Зову на ракију. Објашњавамо да журимо, али не прихватају одбијање.
-Ђе човек из Србије да овде дође и оде а да не попије ракију? Земљаче, то овде никад није могло.

Пијемо по једну с ногу и настављамо пут. Испред нас три Марићке. Горња, Средња и Доња. Десетак километара кућа разасутих по благим брежуљцима, који су прошарани шумом и живицама. Највише је храста и граба. 

Месна заједница састављена од три Марићке и Криваје има 1.880 становника. А рат их је дочекало 2.600. Марићи, Микановићи, Вулете, Ћирићи, Живановићи, Растоке, Квочке, Рељићи, Стакићи, Мајсторовићи, Миодраговићи, Радићи, Стојнићи, Вученовићи, Дојчиновићи...

Село је 1941. било наклоњено четницима и ратовало под командом војводе Уроша Дреновића. Партизани га оптужују да је сарађивао са Швабама и усташама, потомци четника тврде да је на тај начин овај крај сачувао од још већег страдања.

Што због усташких злочина, што пораза и изгибије четника, село је из рата изашло обезглављено. А онда деценијама после његовог завршетка плаћало цену што није прихватило комунизам и звезду петокраку. Први асфалт у ово велико село стигао тек 2001. у време када је Приједорчанин Марко Павић био министар у Бањалуци.

Пролазимо крај куће Миломира Стакића. Ратни председник Приједора. Хашки трибунал је пресудио да је починио ратне злочине. Казну издржава у Алзасу у Француској.

- Убијали су други. А он је, кад је већ оптужен, преузео кривицу. Сматрао је да је боље да страда он сам и његова породица, него десетине других. И у Трибуналу знају да он није крив. Ценећи то што штити друге Србе председник тог лажног суда Теодор Мерон му је једном рекао: „Када бих могао да бирам пријатеља, изабрао бих вас“. Ето, Насер Орић је на слободи, Стакић у затвору. 

Као и увек у Поткозарју када су тема рат и злочини, прича поново пређе на Други светски рат. 

- Већина Хрвата су били звери. Али било је и међу усташама људи.  Једног дана дошли Хрвати из Сасне у Марићку, позвали мушкарце у центар села, одвели их на Грмеч и бацили у јаму. И мој деда Јован Брезичанин је био кренуо да се одазове. Међутим, спасао га је је један од усташа, Митар Стрехајлук. Рекао му је да се не одазива, већ да бежи, јер ће сви бити убијени. Како је деда био упоран да се одазове на позив власти, јер се плашио последица, Митар га је ударцем у главу онесвестио и спасао му главу. Спасао је још неке људе.

Таман се ја загрејао за причу, драго ми је да се и међу Хрватима на обронцима мученичке Козаре нашло племенитих људи који су Србе спашавали, а Радован, као да зна о чему размишљам, додаје да Митар уствари и није био прави Хрват већ – Украјинац. 

Док ме мој домаћин упознаје са ратном историјом села наилазимо на пространу ливаду на којој мирно пасу три срне. Излазим из аутомобила. Правим два снимка и размишљам како би било лепо да их усликам док трче. Неколико тренутака касније оне нас примећују, дижу главе, па почињу да беже.  Једна за другом, преко равне ливаде. Божанствен призор. Сликам. Када су срне замакле у шуму видим да сам притискао погрешну „иконицу“ на мобилном телефону. Гласно се љутим на себе, а Радован ме теши.

-Ја ћу их сликати и послати ти. Виђам их сваког јутра. Буде их и по 10-15. Све мање беже од људи. У крају су се појавили шакали, па срне спас траже прилазећи кућама. Људи им остављају и сено, па их и то привлачи селу.

У Горњој Марићки застајемо пред школом. Носи Њагошево име. Похађа је 60-70 ђака. Налази се у згради некадашње аустро-угарске касарне. Крај школе споменик борцима ВРС из ове „трећине“ Марићке,  који су у последњем рату као припадници крајишких бригада положили живот на неком од ратишта. 

Постоје споменици и у друге две Марићке. За Српску живот је дало 26 бораца из овог краја, највише их је пало на ратишту код Грачаца, бранећи Коридор према Србији. Борили су се у саставу 43. приједорске и 5. козарачке бригаде. 

Недалеко од дома културе у Средњој Марићки пролазимо крај мање цркве. Мој домаћин каже да је у питању украјинска црква. 
-После анексије 1878. Аустро-Угарска је у БиХ населила читаве колоније Украјинаца из Источне Галиције у Пољској, Буковине и Закарпатја у Украјини. Углавном је дошла сиротиња. Овде остало још десетак њихових потомака. Остали се асимиловали, раселили...

Након неколико стотина метара стижемо до православне цркве брвнаре.  Посвећена Светом Илији.  Прелепа, складна грађевина. Подигнута 1870. године. Предање каже да је неки мештанин Станко ишао чак у Цариград да од султана измоли дозволу за њену изградњу. Испред цркве спомен плоча са именима и сликама бораца ВРС из последњег рата. И споменик Јовану Рашковићу.

- Откуд овде споменик Рашковићу?

- У овој порти је 1990. године одржан збор на којем је основана Српска демократска странка. Он је био главни гост и говорник. Народ га је волео. Зато смо му подигли споменик. Као симбол повезаности две Крајине. Ове наше слободне и оне његове која је окупирана.

Недалеко од цркве огроман храст лужњак. Старина са својих шест векова, висином 33 метра, обимом стабла при земљи од 22 корака и шуљином у коју може стати десетак људи заслужује посебну причу. 

Као и сваки прави домаћин Радован ме вози и до своје куће. На улазу у сокак табла са натписом „Улица сложне браће Микановић“.

- Мало се шалимо. Мој отац Милорад  је имао два брата, ја такође.  Неком ће звучати хвалисаво, али надалеко смо чувени по томе како се добро слажемо. Зато смо ставили таблу. Неки се размећу богатством и каријерама а ми братском слогом.

Пут у овом делу села није асфалтиран. Очекују да ће се то догодити ове године. Ако политика што не поквари. Посетили смо и извор термалне воде. Рудник Љубија је 1984. тражио нова лежишта железа а нашао топлу воду, чија је стална температура 18 степени.

- Моја мајка је носила наочале. Заштитне, са диоптријом. Умивала се овде и сад не носи наочале. Кажу да је ово најквалитетнија термална вода у овом делу Босне и да баш зато ти бањски и здравствени лобији не дају да се овде отвори бања. Јер ако је направе, све остале ће бити затворене.

На излазу из села према Приједору пењемо се на један пропланак. Видик прелеп. Не зна се шта је лепше: поглед на Марићку, на оближњи Приједор, на сунцем окупану Козару или на Грмеч Бранка Ћопића и његове мале из Босанске Крупе, изнад којег су се нагомилали крупни и тамни облаци, па делује намргођено, као да се на неког наљутио. Ко зна, можда се планина пожелела Срба? Који тугују у прогонству, док њихова опустела подгрмечка села нестају у корову.