ПОТРЕСНА СУДБИНА ЈЕДНОГ НИКШИЋАНИНА: Болестан иде у надницу, а уместо новца добије БАТИНЕ!

Сафет Аџовић, кога већина Никшићана зове Ћамил, има 42 године. Висок је, снажан и  вредан. Глувонем је, епилептичар, и живи са тетком и њеном породицом.

ПОДГОРИЧАНКА ПРЕБИЛА МУЖА: Ударала га шакама и чашом, секла НОЖЕМ, спасиле га комшије да га не убије

Често се деси да "нестане" по десетак дана, да га тражи родбина, али и полиција. Нађу га и увек иста прича – одвели га људи да им цепа дрва, уради неки посао, и вратили га након добро одрађеног посла. Због снаге, али и спретности са секиром и шегом, људи Сафета најчешће „позајме“ за послове око дрва.

Дешава се и да га ангажују да им копа канале, ради око баште, прави ограде. Од појединих добије храну, од ретких новац, од многих батине. Зато породица сваки пут када нестане страхује шта може да се догоди.

Породица Аџовић се обратила медијима и позвала новинаре како би замолили људе да не воде Сафета да им ради, а уколико сам дође да га одведу у полицију или њима врате.

- Сафетов отац, мој брат, погинуо када је Сафету било три године. Подигла сам га као и моју децу. Да није нем и глув не би га тако малтретирали. Водио га народ чак и по месец–два.  Хвала полицији, изађу нам у сусрет и увек иду да га траже када нестане. И ја сам га са децом тражила. Дођу људи, избаце га испред капије, изудараног, грдног, свакаквог - прича Сафетова тетка Чена Аџовић, која живи у насељу испод Требјесе.

Људи дођу, причају Аџовићи, отворе ауто, позову Сафета и он оде. Џабе му објашњавају да га искоришћавају, да не сме да иде, Сафет наставља  по старом. Воли да ради, а често и сам оде.

- Ретко ко му плати. Нахране га, јер гладан не може да им ради. Дешавало се и да га истуку, баце у воду, избаце на сред улице, па он лута. Ти који га плате лако га наведу да оде у кафану и да све заједно са њима попије - прича Чена.

ДРАМА У БЕОГРАДСКОМ ВРТИЋУ: Васпитачица спасила девојчицу (2) сигурне смрти!

Додаје да је Сафет пре четири године добио епилепсију, као и унутрашњу алергију због које су га неколико пута водили за Београд.

- Добро би било да га сместе у болницу, да се лечи и да га више не малтретира народ. Не могу више да га пазим. Није мали, а сада и сам нестане, па га сви тражимо. Он ми је једини од родбине, а не могу да помогнем. Свет га граби, малтретира, а ми немоћни - немоћно је одмахнула руком Чена Аџовић.