"Сећам се сваког детаља тог дана": Покушала да одузме свој живот и остала без шака! (ФОТО)
Свако од нас има своју животну причу, међутим постоје неке приче које нас натерају да преиспитамо свој поглед на свет и почнемо више да ценимо сопствени живот!
Једна таква је и прича Бобане Латинчић Козић из Душанова, поред Градишке, која је након тешких трагедија које су је задесиле, пронашла снагу да настави живот.
Трагедија у Сарајеву: Мушкарац се убио скоком са зграде!
ПРЕСУДИО СЕБИ: Младић се бацио под воз код Бањалуке
Бобанин живот се заувек променио 27. јула 2000. године. Са само двадесет година, она и њена млађа сестра Драгана, тада петнаестогодишњакиња, у истом тренутку остале су без оба родитеља. Настрадали су на параглајдингу, пред очима својих ћерки.
У први мах, Бобана се са животом и свим осталим проблемима на које је наилазила, покушала изборити сама. Одбијала је помоћ људи из околине, радила у породичној продавници и настојала осигурати егзистенцију себи и сестри. Али једноставно било је превише бола, туге, терета и питања за једну двадесетогоодишњу девојку. Нажалост, није потражила помоћ, већ је покушала самоубиство бомбом 2003. године.
- Ја сам се борила, покушала да наставим живот, али била сам у тешкој депресији и поклекнула. Сећам се сваког детаља тог дана када сам одлучила да дигнем руку на себе. Једноставно сам мислила да ће свима у мом окружењу бити боље без мене - почиње своју животну причу за Буку Бобана.
Пронашли су је сестра и тетка, без обе шаке, али без већих последица на остатку тијела, што је сврстава у један од оних статистички невероватних случајева.
А невероватна је и по томе што је након свега што јој се десило, успела наћи снагу, изборити се са прошлошћу и почети живјети пуним плућима. Није било лако, каже, али је успела.
- Након двогодишњег опоравка, 2005. године поново почињем радити у породичној продавници. Морам признати да није било лако, али срећом упорна сам и тврдоглава, па сам на крају све савладала. Већ одавно мерим робу, слажем полице, куцам рачун, наплаћујем, а проблем ми представља једино што не могу понети већу количину робе одједном. Пуно ми је помогло и то што су купци, моје комшије, људи које познајем цели живот, који су несебично помогли да се свему прилагодим. Наравно, ту је и сестра која ми је увек била посебан ослонац, али и радници у продавници - прича Бобана, која се, као и по много чему, и по питању инвалидитета разликује од осталих особа. Пре свега, у њеној средини нико је не доживљава као особу са инвалидитетом, а ни она саму себе тако не доживљава - не скрива своје руке и не воли одећу дугих рукава, пише Бука.
На питање какав је живот без руку, а одговара: "Најтеже је, заправо, било прихватити новонасталу ситуацију и док год је нисам прихватила, била сам у тешкој депресији. Мало по мало, почела сам радити једну по једну ствар и прихватати себе такву каква јесам. Ето, прва ствар коју сам успела урадити је да запалим цигарету. Данас сам се у потпуности навикла и немам комплексе".
А на питање како је бити особа са инвалидитетом у БиХ, те да ли је наилазила на дискриминацију и ситуације када није могла остварити своја права рекла је да, иако се права особа са инвалидитетом код нас често крше, она није имала пуно таквих ситуација. Присетила се како јој је раније, при покушају да увезе аутомобил уз пореске олакшице, на шта као особа са инвалидитетом има право, речено да не може да оствари то право јер „има ноге”.
Ипак, ситуација је данас другачија, пре свега јер се Бобана у међувремену сретно удала, а пре четири месеца постала и мајка једног дечака.
- Пре него што сам остала у другом стању, све сам плаћала, и партиципације, и паркинг, иако сам по закону тога ослобођена. Са трудноћом сам се поставила другачије, почела сам тражити, а понекада и инсистирати да ми се омогући све оно што је законом прописано. Некада успем, некада не, али знам да ништа нећу успети, ако не покушам - истиче Бобана, која већ дужи низ година самостално води бригу о домаћинству, а од пре четири месеца и четворомесечном сину. Било је страха, каже, посебно пред крај трудноће. Бојала се да неће успети сама да води бригу о свему, али доласком детета, све је дошло на своје место.
Бобана није запоставила ни факултет, вредно учи, а од дипломе Комунколошког факултета у Бањалуци, дели је шест испита. Иначе, ово је њен трећи индекс, први пут је студирање прекинула због погибије родитеља, а други пут кад се десила њена несрећа.
- Продавница је под закупом, а сестри и мени је то, поред инвалидске пензије, главни извор прихода. То ме је и понукало да се побринем за сутрашњицу. У будућности бих се волела бавити струком за коју се школујем и надам се да ћу у томе успети - наглашава Бобана, која више не гледа на прошлост, већ је искључиво окренута будућности и својој породици. Све је у нама, каже, и сами смо творци свог живота.