ЗЕМЉОТРЕС ИМ ЈЕ СВЕ УНИШТИО, А ОНЕ НЕ ОДУСТАЈУ: Потресна прича о крајишким бакама, дане проводе на киши без икога
Ове две крајишке баке не желе да напусте своје домове након земљотреса.
То су оне крајишке баке, које нас подсећају на неке давно заборављене вредности. Једноставне, стамене, храбре, често дуговечне, а у њихов живот стане много јада. Понекад толико да нам се чини да оне могу поднети баш све.
Такве су и ове четири крајишке баке које су у разорном земљотресу, који је погодио Хрватску, остале су готово без свега. И док се све ломило, урушавало, оне у дубоким годинама, пре него себе, спасавале су оно око себе.
Ово су њихове приче:
Православно гробље у Глини разрушено: Срушен је и споменик породице Пелеш
Хрватска власт потпуно умртвљена: "БЕТОНСКА БОМБА" прети Загребу, а они од марта ћуте и чекају земљотрес (ВИДЕО)
САРАЈЛИЈЕ ИСПОШТОВАЛЕ ТРАДИЦИЈУ: Верници се окупили испред Старе православне цркве
Бака Милица из Мајских Пољана. Каже, не боји се, нема више ни шта да изгуби. Њен јаук није се запарао када су по њој падали делови куће.
Закукала је када је видела да ће јој земљотрес убити краве. Та друга жива створења, која су њој "као чељаде". Од четири краве од којих је живела и које су њој, супругу и мајци од 90 година обезбеђивале приход, успела је да спаси две.
- Не бојим се, немам што више изгубити, ту сам с мајком и супругом. Она има 90 година, супруг је шећераш. Говори - волео бих да сам мртва, а не да ово морам да гледам. Кад је затресло, ја сам правила ручак, по мени је пало нешто, телевизор је пао- прича стара мајка.
А онда додаје:
- Кад сам видела да ми је пало на краве, само сам јаукала. Немаш никога, свако се бори за себе. Ишла сам да избацујем бале, спашам краве. Успели смо да спасимо две, две нисмо. Као да ми је чељаде, од њих сам живјла, продавала сам сир и млеко од њих.... што ћемо сада - кроз сузе је испричала бака Милица.
Без куће у Глини остала је 90-годишња Мира. Дали су јој привремени смештај камп-кућицу. Али, кућица прокишњава. И то није све, бака Мира не може да се попне у њу.
Остала је без свега, нема ништа.
- Немам где да легнем, немам ништа. Све ми је срушено - каже старица.
Сузе ипак навиру. За ових недељу дана од земљотреса никако се није снашла. Она је она бака која другима говори "дико".
- Дико, то не ваља - прича она.
Њој би ваљао контејнер да може да се попне и уђе.
- Ако може, може, ако не… Ја ћу седети ту док ме не потрпа тај потрес - каже бака Мира.
Ноћу ложи ватру... киша пада на њу. Спава седећи у оштећеној кући.
- И чекаш. Док загрми, ја чекам. Куда ћу? Ноћ, зима… - каже.
Седи, чека и каже моли се...
- Молим само Бога да умрем, да нисам то дочекала. Шта да радим - парају речи старице.
Од родбине јој је или све помрло или се раселило по свету, неки су у Сплиту, Дубровнику…
Не би бака Мира ни у привремени смештај у Дрвном центру. Научила је да ради, а и не би “међу бабе и народ свакојаки”.
- Научила сам нешто да радим, ходам по свом дворишту, храним своје коке, наложим дрва за ватру. Мало гледам телевизију па угасим и лежим... и тако све до овога зла. А сад немам ништа - прича.
Кад је земљотрес ударио пузала је до штале. На коленима.
- Како нисам пребила руке и ноге, Боже, ја ти се молим, буди хвала - прекрстила се и наставља:
- Како сам устала? Пузала сам до штале, како ме жуља кољено, скинула сам један лајбек (прслук), метнула под једно кољено, па друго, па сам се некако извукла. Онда комшије дошле, овај оданде. Јеси ли жива? Ето, боље да и нисам - искрено ће Мира.
Бака нема телефон, све су мреже покидане. Одсечена од света. Њена ћерка се запутила из Београда, али је због епидемиолошких мера, морала прође процедуру:
Морала је да плати вакцину, 400 куна… не, него 400 евра за њих двоје.
Зна ова крајишка бака много тога. Каже и "ко гледа сиротињу". Она је од мале пензијице све уредно плаћала и нема ни куну дуга за режије. Ипак нечему се нада, ето том контејнеру да има где да легне. А за кућу, сигурна није... ни кад ће кренути обнова.
- Бог зна хоћу ли ја бити жива... Која стручна служба? Нитко није долазио. Моја кућа је осигурана. А нема ни тога. Ко сиротињу гледа... Само када треба да се гласа, онда зову, кад треба да се плате режије, то те опомене одмах - каже.
Све је изгубила али дух није. Има ли хране, питају је...
- Стигло, има. Стали доносити. Кажу, "бако, нека ту буде2. Натрпали ту уља, рекох, "нећу ја имати уљару". Имам ја и масти. Купила себи десетак кила кад су људи клали, не могу то потрошити целу годину. ветеринар ми је донео храну за кокице. За пет кокица, не треба тога пуно - прича.
Брана из Петриње не жели да напусти свој разуршени дом
Брана из Петриње не жели да напусти свој разрушени дом. Стан у коме је живела добио је црвену налепницу. Унутра не може да борави.
Она неће далеко од свог дома. Спава, радије у аутомобилу. На сву несрећу, која ју је задесила, брине је да не остане и без онога што је преживело земљотрес. Каже, неред је.
- Људи су почели да отимају камп-кућице једни другима. Ја не идем одавде. Пљачка се... Не идем у контејнер изван града па да ми неко краде то што сам тешко стекла својим рукама. Тражи и даћу ти, немој ме покрасти - каже Бранка.
Слике крајишких старица које су обишле Балкан помере, заболе. Грубе руке од рада и њихова љубав према дому, њиховим животињама, које неће да оставе и оду у друго место где би имале кров над главом. Има и оних, сиромашних, које су последњу пару понудиле онима који су им у самоћи и старости помогли.
Желела да плати поправку крова...
У селу Жупић надомак Петриње, једна таква бака остала је без крова у земљотресу. Група момака међу којима и фудбалер Тони Кукоч, остали су да јој поправе кров. У овом селу претежно је старије становништво.
У њему се није зауставила ниједна служба. Попут алпиниста момци су се попели и старици поправили кров. Али... она зна да цени. Извадила је сто куна. Желела да плати.
У силовитом земљотресу посебно је погођено подручје баш одакле су обе старице. Посебно је тешко у Мајским Пољанама код Глине, где је погинуло петоро, а велики број кућа је срушен или тешко оштећен.
