Сирија ДАНАС - ИЗМЕЂУ НЕМОЋИ И ТРАЧКА НАДЕ: Ево како се данас живи у земљи опустошеној ратом

Фрустрација, страх, немоћ. И трачак наде. О стању сиријске економије, ако се уопште о „економији“ може говорити, нема тачних података. Али има људских прича. Како данас, након седам година рата, живе људи у Сирији?

- Пре избијања кризе сам зарађивао око 700 сиријских лира и био сам задовољан с тим. Сада зарађујем 10.000 лира дневно, али то није довољно. Изгубио сам поверење у локалну економију - каже Самер, таксиста у Дамаску. Он је побегао у главни град када је у руралне средине дошао рат.

Од почетка грађанског рата сиријска лира је изгубила око 90 одсто вредности. Поред тога, свакодневне потрепштине мањкају, што је узроковало додатни раст цена

Због тога је већина Сиријаца присиљена да свакодневно штеди на свему. Чак је и кување за многе постало луксуз. „Почела сам да користим лош пиринач и уопште намирнице. Тренутно једем месо тек једанпут у три седмице“, каже Јасмин, жена четрдесетих година, мајка троје деце.

Она прво мора платити станарину у Дамаску где се доселила после бега из предграђа. Њој не остаје пуно новца: „Боље је јести лошу храну него живети на улици.“

Плес у рату

Али не мисле сви о штедњи. То показује поглед на барове и кафиће, којих је сада више него што их је било раније. „Да штедим? До када? Док не умрем? Не, живи се само једном“, каже један младић који не жели да открије име. „Не желим да дискутујем о политици, идем на забаве, тамо пијем јефтину водку и уз живу музику плешем са пријатељима.“ На Фејсбуку овај 23-годишњак редовно објављује снимке са журки.

Једна таква локација је и бар Мазика у старом градском језгру Дамаска. У њему се младић са пријатељима проводи до четири сата ујутру, а потом аутомобилом одлазе кућама. „Опасно је, али страхови с временом постају мањи. Можда се и навикнете.“ Смеје се после скоро сваке реченице. Можда је то једини начин да игнорише апокалиптичну визију сопствене будућности.

Од избијања рата готово да нема поузданих података о стању привреде у Сирији. Али, једно је јасно: целе бранше и индустрија су нестали. Продавнице намештаја, некада свеприсутне, затворене су. Туризам и туристичке агенције такође.

Зато цвета сива економија. Специјализовани логистичари превозе робу између подручја која контролишу побуњеници и владиних територија, подмићују војнике и плаћенике. А потом зарађују новац продајући робу која недостају становништву, као што је плин, и то ономе ко највише понуди.

Влада покушава да истакне позитивне вести: „Извоз лекова из Сирије је у порасту и током 2017. су нове четири лабораторије добиле дозволу за рад“, цитира владин лист Ал Тавра једно саопштење Министарства здравља.

Млади оснивају предузећа

Утопљеник проналази наду и у хватању за обичну сламку, каже сиријска пословица. И тако усред рата постоје покушаји да се створи нешто ново: млади људи оснивају фирме.

„Географски, покретање фирми је ограничено на Дамаск, Алепо и од недавно Хомс. Али то се догађа само када је њихово финансирање обезбеђено од стране међународних организација, а чак и тада се ради тек о малим покушајима“, каже Маен Елхемех, који је у међувремену почео да ради у Немачкој као менаџер пројекта, пише Дојче веле.

Верује да има око 500 стартуп фирми у целој Сирији. Проблем оснивача је недостатак правних структура у Сирији, које би помогле такозвани crowdfunding, прикупљање финансијских средстава. „Зато је успех мало вероватан“, каже Елхемех.

Шанса за жене

Од почетка рата су многи академици напустили земљу. То је губитак за сиријску привреду, али и шанса. „Многи Сиријци су се иселили у Европу и део њих сада има добре шансе да направи каријеру“, каже Елхемех за DW. „Када се ситуација у Сирији побољша, добар број ће се вратити и донети са собом нова знања и искуство.“

Жене у Сирији у међувремену раде на пословима који су раније били искључиво у домену мушкараца. У низу анкета по фирмама, лист Ал Ајам је дошао до закључка да 58,3 одсто жена раде послове које су раније обављали само мушкарци.

У граду Тартусу на обали Средоземног мора жене раде као продавачице на улици, возе мини-бусеве или су постале аутомеханичарке. У Дамаску се могу видети жене које возе такси. То је у Сирији потпуно нови феномен. Настао је јер су многи мушкарци побегли, погинули или су заточеници у затворима неке од војски.

Многе жене сада морају саме да брину о породици. Да ли ће то, када рат престане, ојачати положај жена у Сирији, једно је од многих отворених питања у овој ратом опустошеној земљи.