ЕКСКЛУЗИВНО! ПИСМО ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА ПАПИ: Степинац је ћутао када су усташе убијале православне вернике

У склопу најновије полемике око евентуалне посете папа Фрање Србији а пред нове састанке мешовите католичко – православне комисије о надбискупу Степинцу, заказане за 17. и 18. октобар у Загребу портал SrbijaDanas.com је дошла у посед писма које је патријарх Иринеј Упутио папи а везано за кардинала Степинца, његову улогу у II светском рату као и најаве његове канонизације. Битно је нагласити да је управо писмо које Вам преносимо у целости представљало иницијалну капислу за формирање Комисије а онда и прву сесију Комисије која се одиграла у Ватикану 12 и 13 јула и која је по речима члана делегације СПЦ митрополита Амфилохија Радовића прошла у здравој атмосфери. Након сесије у Загребу планирани су састанци Новом саду, Пожеги и Подгорици а све са циљем расветљавање улоге Алојза Степинца у дешавањима пре, за време и након другог светског рата.

Писмо патријарха Иринеја папи Фрањи (Број 1684 од 30. априла 2014. године):

"Ваша Светости, са великом пажњом смо од почетка Вашег понтификата пратили Ваше настојање на интензивнијем дијалогу Римокатоличке и Православне Цркве, као и Ваше поруке о миру и међусобном уважавању које нам је данас толико потребно.

Поред Ваших залагања за јединство међу хришћанима, посебно нас охрабрује Ваш однос према свима онима који невино страдају и пате, као и Ваш јасан и недвосмислен став о холокаусту који сте назвали ''sramotom човечанства''. С тим у вези, а после најаве кардинала Ангела Амата, Префекта Конгрегације за проглашење светих, да постоји иницијатива да се Вашој Светости предложи да се кардинал Алојзије Степинац, надбискуп загребачки за време Другог светског рата, уздигне у ред светих Римокатоличке Цркве, подстакла нас је да Вам се обратимо, јер, као и у случају Степинчевог савременика, папе Пија XII, тако ''изгледа да нема краја контроверзи'' – како кажу истраживачи – у вези са улогом надбискупа загребачког у Другом светском рату.

Тој контроверзи је на најгори могући начин допринела крвава комунистичка страховлада после Другог светског рата, као и процес који се против кардинала Степинца водио пред комунистичким судом 1946. године, а који је резултирао његовим дугогодишњим затвором и конфинацијом. На процесу је кардинал Степинац приказан као иницијатор и наредбодавац стравичних злочина који су се десили у Независној Држави Хрватској за време њеног постојања од 1941. до 1945. године. Поготову у Југославији, Степинчева слика створена овим процесом је одредила кардиналову јавну слику у наредним деценијама; за и против те слике су се водиле полемике и на тај начин није у јавности никада створен избалансиран хисторијски суд о Степинцу.

Та слика је свакако, била радикализована и нереална: не само да надбискуп Степинац није имао моћ да наређује и руководи политичким, војним и полицијским апаратом Независне Државе Хрватске – нацистичког сателита пар excellence, како је ову злочиначку државу назвао Паул Хилберг – него из врло раних извора сазнајемо о случајевима где се кардинал Степинац заузимао за поједине прогоњене Србе и Јевреје. То је био и разлог због којег су неки од спасених били спремни да сведоче у Степинчеву корист на процесу 1946. године, упркос претњама комунистичких тужитеља.

Дужни смо, међутим, истине ради рећи и ово: кардинал Степинац је свесрдно подржао стварање Независне Државе Хрватске, обасуо је похвалама њено вођство и вишеструко учествовао у стварању атмосфере нетолеранције која је царевала у тој држави, копији Хитлерове Немачке и Мусолинијеве Италије. Док данас све цивилизоване нације и историјска наука дају висок значај пучу којим се 27. марта 1941. године.

Југославија отргла из Тројног пакта, кардинал Степинац је исти пуч прогласио издајом за коју је оптужио Православну Цркву. Православље је прогласио за ''највеће проклетство Европе'' и управо те речи забележио у свом дневнику одмах после кобних догађаја који ће увести Југославију у рат, довести до њеног пада и до стварања Независне Државе Хрватске.

Једино таквим његовим односом према Православној Цркви могуће је објаснити и његов однос према присилном превођењу Срба у Независној Држави Хрватској у римокатоличку веру и Цркву (покатоличено је око 240-250 хиљада људи), а притом је та присилна прозелитистичка акција спровођена најчешће и кроз поновно крштавање. Степинац је, додуше, подсећао на то да прелазак у католичку веру треба да буде слободан, али прозелитизам у пракси није спречио него и одобрио, иако је свакоме, а понајпре њему самом, било јасно под каквим ужасним насиљем се он врши.

Злочиначка природа Независне Државе Хрватске убрзо је постала јасна и онима који су у њој видели легитимно право хрватског народа на своју државу: само комплекс логорâ смрти Јадовно, који је постојао од краја аврила до половине аугуста 1941. године, месецима пре било каквог герилског покрета и устанка, као и месецима пре операције Рајхард и стварања нацистичких логора смрти, прогутао је, по речима садашњег хрватског председника Иве Јосиповића, између ''trideset и четрдесет тисућа људи''. Систем логора Јадовно је престао са радом када је талијанска војска, ужаснута злочинима које је подробно документовала (и данас ту документацију држи у свом архиву), реокупирала део Независне Државе Хрватске у коме су се логори налазили. Али и тада, када су државне власти независне Државе Хрватске бестидно и наочиглед свих претвориле земљу у кланицу, кардинал Степинац се уздржавао од осуде режима, залажући се искључиво за појединачне жртве прогона и немајући снаге да осуди власт коју је од почетка тако срдачно поздравио.

Нажалост, кардинал Степинац није протестовао него је ћутао и када се знало да је нацистички усташки режим на најужаснији начин послао у смрт три православна епископа, више стотина православних свештеника и монаха и више стотина хиљада православних верника, његових суграђана. Није протестовао него је ћутао и када су хрватске усташе, између осталих, мучили и убијали и оне православне Србе који су већ, под претњом силе, били примили католичку веру, а притом су мучитељи и убице са беспримерним цинизмом изјављивали да ће ''Господ већ некако препознати који су Његови, а који нису''. Није протестовао него је ћутао и пред чињеницом да су у ''његовој'' држави хладнокрвно, плански и систематски убијана и деца ''непоћудних'' грађана те државе – Срба, Јевреја, Цигана… Процењено је да укупан број деце жртава у такозваној Независној Држави Хрватској износи око сто тридесет хиљада, од тога само у логору смрти Јасеновац око тридесет пет хиљада. Прикупљена су и пописана имена и презимена једног дêла деце жртава (њих 74.762), од којих су већина (њих 42.791) била деца из српских православних породица. Само логор Јасеновац је прогутао 20.545 дечјих живота. У тим мрачним данима било је, ипак, људи који су, надахнути Христовом љубављу, спасавали жртве, особито децу. Најсветлији пример је лик Дијане Будисављевић, побожне Аустријанке, римокатоликиње удате за православног Србина у Загребу, која је, заједно са својим сурадницима, спасила из Јасеновца преко дванаест хиљада деце.

Као речит пример ове амбивалентности у понашању кардинала Степинца, најблаже речено, служи његово писмо тадашњем министру унутрашњих послова Независне Државе Хрватске, Андрији Артуковићу, који је у том тренутку – 22. маја 1941. године – надгледао спровођење убилачких процеса у комплексу логора Јадовно који је сâм и створио. У овом писму, Степинац моли Артуковића ''да се жидовски и остали слични закони (мере против Срба и друго) проводе тако да се у сваком човјеку поштује личност и човјечије достојанство''.

Кардинал Степинац, како видимо из писма, не само да ничим не доводи у питање постојање законâ и мерâ против Јевреја и Срба него се залаже за поштовање њиховог ''достојанства'' у тренутку када је итекако добро знао да поменуте ''мере'' значе скоро искључиво језиву смрт десетина хиљада људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске. Ако се не ради о цинизму, сигурно је да је реч о стравичном компромису, каквих је на жалост било много у односима Степинца и његовог клира са Независном Државом Хрватском и који су, и поред спасавања појединаца Степинчевим заузимањем, стварали одијум према Римокатоличкој Цркви у Хрвата, симболизованој у личности кардинала Степинца.

Питамо се: да ли је тај одијум уопште могао да изостане ако се има у виду улога коју је велики део Степинчевог клира играо у Независној Држави Хрватској? Да дамо само неколико примера: у априлским данима транзиције 1941. године, када је Независна Држава Хрватска стварана на рушевинама Краљевине Југославије, усташки покрет који је преузимао власт упутио је преко медија упутство грађанству и својим присталицама да се за све смернице у понашању и раду на формирању нове државе обраћају римокатоличком клиру. Од тог тренутка, па све до краја рата, огроман део Степинчевог клира отворено учествује у усташком покрету, а врло често и у злочинима, укључујући и командовање концентрационим логорима смрти, - међу њима и злогласним логором Јасеновац, који је по речима Јехуде Бауера, ''био ако ништа друго, окрутнији од свих нацистичких парњака'', - а све у славу новостворене ''државе''. Остао је до данас запамћен, између осталих, и фрањевац Мирослав Филиповић-Мајсторовић, назван фра-Сотона, из самостана Петрићевац, који је својеручно клао људе и децу у Дракулићу.

Као да је енциклика папе Пија XI Нон abbiamo бисогно (''Ми не требамо...''), којом је храбро и правовремено осуђена државолатрија фашистичког режима, изгубила вредност у Независној Држави Хрватској само зато што се крвави усташки режим издавао за римокатолички.

 Словенац, римокатолик (а после рата познати аустралијски сликар) Станислав Рапотец посетио је окупирану Југославију 1942. године у сарадњи са Британцима и овако сведочио у свом извештају: ''На њу (Католичку Цркву) пада страшна одговорност за један од најгорих злочина наше цивилизације у двадесетом веку. Стотине хиљада гробова невиних жртава биће вечни сведоци против ових проповедника љубави''. Иако Рапотец издваја Степинца од осталога клира, он га не разрешава одговорности, јер је, по својој позицији, надбискуп загребачки морао да има утицаја на своје бискупе и свештенство.

Ваша Светости, сувише често се Степинац приказује као немоћан и изолован појединац који је чинио што је могао да помогне и као човек који није имао власти над својим свештенством.

Нама се, пак, чини да је Степинчева ситуација реалније и искреније описана питањем које је поставио Доменико Тардини поводом сличне ситуације у Словачкој, где је свештеник Тисо био премијер сателитске квислиншке владе: ''Svi знају да Света Столица не може да командује Хитлеру. Али ко ће схватити да не можемо контролисати једног свештеника?'' Поготову ово дубоко одјекује, знајући, што је од посебног значаја, да је кардинал Степинац био лично на челу војног викаријата оружаних снага такозване Независне Државе Хрватске, чије је свештенство великим својим дêлом било укључено у злочине које су вршиле оружане снаге Независне Државе Хрватске.

Са истинским разумевањем смо читали дубоко тумачење нацистичких злочина Вашег часног и мудрог претходника, папе емеритуса Бенедикта XVI, који говори да су хитлеровци, убијајући јеврејски народ, ''желели да убију Бога Који је призвао Авраама, Који је говорио на Синају и Који је поставио начела да воде човечанство, начела која су вечно важећа''. Нацисти су то чинили да би ''ишчупали корен хришћанске

вере и заменили је вером коју су сами измислили''. Какав се само страшан обрат десио у Хрватској, где се у ово богоубиство укључио, у знатном броју, и римокатолички клир, али не у име измишљене неопаганске вере него у име Цркве, на чијем сте Ви данас челу! И шта је са таквим представницима јерархије и клира – бискупима, свештенством, редовницима – чинио кардинал Степинац? Морамо се суочити са чињеницом да је, нажалост, углавном ћутао.

Молимо Вас да разумете да је ово ћутање кардинала Степинца – уз све набројано – учинило да спомен на њега у овом тренутку не истиче из библијског корена нити је пут ка помирењу када су у питању Римокатоличка и Православна Црква. Напротив, бојимо се да је сувише отворених питања и незалечених рана које кардинал Степинац симболизује, те би његова канонизација само продубила ране и постојеће разлике, а знамо колико је манипулација памћењем и прошлошћу допринела трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог века, догађајима од којих су само непријатељи хришћанства имали користи и радости.

Управо зато, признајући и високо ценећи Ваш неуморни труд на залечењу рâна између хришћанског Истока и Запада и у времену када се отварамо једни према другима, обраћамо Вам се овим писмом, тражећи начин како наша заједничка одговорност према темељима на којима почива хришћанска Европа и обавеза на заједничко делање пред опасностима које Европи прете не би била изневерена. Ономе Који је ''Пут, Истина и Живот'', Господу нашем, дугујемо обавезу да Њему као Истини и служимо, а кардиналу Степинцу треба посветити трезвено и мудро разматрање његовог места у историји, поготову ако је оно обремењено Јадовном и Јасеновцем, васколиким симболом страдања више од милион православних Срба и Јевреја у Другом светском рату, у тадашњој Независној Држави Хрватској и, шире, у Југославији.

Но, као људи призвани да јеванђелски сагледамо историју и есхатологију, места страдања су и места која нас освешћују, залечују и мире једне са другима: није ли камен на коме је праотац Авраам везао Исака до би га принео на жрву постао крајеугаони камен Храма Господњег?

Тако је нарочито логор Јасеновац за Србе, Јевреје и Роме – и све антифашисте, међу којима је било и доста Хрвата, чије страдање у борби против државе која је требало да буде њихова посебно поштујемо – постао стравични олтар на коме су неизбројиве хиљаде жена, деце и мушкараца маљем и ножем принесене на жртву Независној Држави Хрватској, која је то радила тврдећи да тиме брани Римокатоличку Цркву. Јасеновац је постао дубоки јецај у српском народу, тим дубљи и тежи јер су комунистичке безбожне власти после рата гушиле сваки покушај да се о Јасеновцу изнесе истина; без истине није могло бити правде, а без правде – ни помирења.

Али Јасеновац, као и поменуто Јадовно, зато јесу и велика шанса и велика нада: као што је мера Авраамове жртве постала мера светости старозаветног Храма и као што је мера голготске жртве Господа Христа постала мера нашег васкрсења у Васкрслом Господу Христу, тако и мера ужаса и страдања у Јадовну и Јасеновцу може постати мера измирења.

Ваша Светости, надамо се да ћете нас правилно разумети јер само ако личности и догађаје из прошлости објективно сагледамо и истином осветлимо, онда ће и наш дијалог и сарадња у име Господа свих нас, православних и римских католика, бити по благодати Божјој, а на радост нашу и на спасење свих нас, пастира Цркве Христове, и верног народа који нам је поверен.

Због свега искрено изнетог у Нашем братском писму, а у име љубави Христа Спаситеља, којом нас једино Он љуби, позивајући нас да и ми љубимо једни друге као што Он љуби нас, Ми Вас, Ваша Светости, молимо да питање канонизације кардинала Степинца скинете са дневног реда и препустите непогрешивом Суду Божјем. Тиме ћете дати снажан подстрек дијалогу истине и љубави на путу ка јединству хришћана и показати да аутентични смисао примата у цркви јесте кенотичко, саможртвено, Христовим примером надахнуто служење свим Црквама Божјим у свету и њиховом јединству у пуноћи Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Цркве. Насупрот томе, Степинчева канонизација би, на нашу велику жалост, православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, суседних и географски измешаних хришћанских народа, бесумње вратила дубоко у трагичну и нашега хришћанскога призвања недостојну прошлост.

Клањајући се Христу Богу нашем, Распетом и Васкрслом Спаситељу, Искупитељу и Господу, поздрављамо Вашу Светост најрадоснијим поздравом победе, мира, љубави, наде, утехе, помирења и праштања:

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Предсједник Светог Архијерејског Синода и Патријарх српски Иринеј.''

Треба нагласити да је , слично писмо године 2011. послано папи Бенедикту XVI. али тада није било реакција Свете Столице.