ПОПИС У ЦРНОЈ ГОРИ: Како се кретао број Срба кроз историју, од апсолутне већине до борбе за опстанак (ИНФОГРАФИК)
У овом делу текста обрадићемо историју пописа у Црној Гори и идејно-политичких борби које их прате од 1945. године па све до данас. Посебна пажња биће поклоњена кретању броја Срба у том периоду.
У првом делу текста који је доступан ОВДЕ говорили смо о историји пописа у Црној Гори до Другог светског рата и почетка доминације Комунистичке партије Југославије.
У вихору Другог светског рата нестала је Краљевина Југославија са комплетним друштвено-политичким наслеђем које је радикално превредновано у годинама након њега. Поред револуције коју су комунисти извршили на плану економске организације друштва, револуција, у правом смислу те речи, десила се и на пољу националних идентиета.
ИСТОРИЈА ПОПИСА У ЦРНОЈ ГОРИ: Кретање броја Срба од апсолутне већине до борбе за опстанак
ДАН КАДА ЈЕ ПОСТАЛО ЈАСНО ДА НЕПРИЈАТЕЉ ГУБИ РАТ! Епохална битка променила ток историје и омогућила искрцавање у Нормаднији! (ВИДЕО)
Још од Дрезденског конгреса Комунистичка партија Југославије развила је идеју о разбијању како су то они звали „версајске творевине великосрпске буржоазије“, и стварању нових националних држава. Једна од њих, свакако је била и Црна Гора.
Временом је под притиском политике „народног фронта“ и делимичног ублажавања ставова КПЈ напуштена идеја о разбијању Југославије и пришло се решењу федерализације као правој мери за очување „националних посебности“. На другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 29. новембра 1943. године тај предлог је операционализован кроз одлуку о стварању шест република унутар будуће социјалистичке државе. Пошто је за добар део становништва било нелогично да се повлаче унутрашње границе међу једним народом, нарочито међу Црном Гором и Србијом, требало је то некако идеолошки оправдати кроз истицање националне и историјске посебности Црногораца.
Комунистичко обликовање црногорске нације
Тада на сцену ступа млади партијски кадар Милован Ђилас. Његов чланак у часопису „Борба“ из 1945. године сматра се прекретницом у формирању посебног црногорског идентитета. Међутим, ваља приметити да у Ђиласовом спису, а ни у каснијим тумачењима истог, не постоји радикалан раскид са са српском традицијом Црне Горе. Он је више присталица својеврсне дуалности идентитета, без порицања „српских корена“, а свој став је објашњавао на следећи начин:
- Срби и Црногорци су једног (српског) народног поријекла, једног коријена, али је развитак у нације, развитак националне свијести, ишао различитим путевима. Из чињенице да су Срби и Црногорци једног поријекла, грађански теоретичари и ситнобуржоаски политичари, који не схватају суштину националног питања и законе формирања нација, извукли су закључак о једној нацији, закључак који је уствари био идеолошка основа и оправдање хегемонизма.
Дакле, став да су Црногорци другачији Срби од осталих Срба, и да је та разлика довољна да се доведе до нивоа посебне националности и на концу посебне федералне јединице, био је у сржи решења црногорског националног питања након 1945. године. Иако историјски напрегнут и неодржив, он је промовисан са позиција моћи у целокупном комунистичком периоду и сходно томе је морао дати извесне резултате.
И управо на првом послератном попису стновништва из 1948. године тај идеолошки преврат очитан је на следећи начин:
Као што видимо број Срба се од периода почетка XX века па до овога пописа, драстично смањио у корист новог концепта црногорске националности. Навешћемо два кључна разлога за овакав резултат.
Први је тај што идеја ђиласовског дуалног идентитета није била потпуно страна становништву Црне Горе, које заиста јесте осећало извесну дозу посебности. Но, та посебност није била ништа већа, напротив, од регионалних разлика у европским државама које су доживеле нешто касније уједињење, као Италија и Немачка. Наравно, паметни државници који су водили те земље радили су све да се разлике изнивелишу, кроз систем образовања временом изгубе и да се комплетна територија чврсто интегрише.
У Југославији то није био случај, него је регионална посебност искориштена да се продуби јаз између Србије и Црне Горе и тобоже спречи великосрпско угњетавање. Вероватно несвестан последица и опасности експериментисања са идентитетима у томе је немерљив допринос дао и Милован Ђилас својим поменутим чланком у „Борби“.
Затвор за Србе из Црне Горе
Други разлог је што физичка, што материјална и статусна принуда која је системски вршена у циљу промовисања црногорског идентитета. Дакле, они који су инсистирали на припадности српском народу били су прогањани од новоуспостављене државе и тиме је грубо наметан другачији идентитет становништву.
Недавно је на порталу in4s.net изашао одломак из књиге др Десанке Косановић Ћетковић који показује модус операнди нове, комунистичке власти у наметању црногорства.
- После неколико дана, на исто место дошао је и наш отац Никола Ћетковић, стар 62 године и уместо личне карте добио – 15 дана затвора! Наиме, он се изјаснио да је Србин и надлежни официр му није дао личну карту, јер он не може бити Србин, него Црногорац рођен у Подгорици. Отац није хтео да одступи од своје изјаве, тврдио је да је од детињства знао да је Србин, да је зато децембра 1915. кренуо преко Албаније до Крфа и даље – стоји у књизи Косановић Ћетковић.
Када се на претњу затвором дода својеврсна „шаргарепа“ у виду запослења по националној квоти, употпуњује се слика „исправности и ваљаности“ комунистичког пописа из 1948. на коме је установљена матрица понављана кроз све наредне пописе до 1991.
С тим у вези они дају готово идентичне резултате и број Срба се креће око 3% укупног становништва Црне Горе. Од свих пописа у Југославији једино је на ономе из 1971. број Срба значајно порастао на преко седам процената. Разлог за то може бити што се проводио баш у период када је владала једна либералнија струја, која је довела до јачања националних политика, пре свега у Хрватској у виду Маспока.
Дакле, као што видимо нема великих промена у току доследне комунистичке владавине од 1945. године. Не треба сметнути с ума ни то да је у периоду постојања социјалистичке Југославије учињено много ствари које су за циљ имале да “расрбе” Црну Гору и потпуно је лише животних веза са својом историјом. По нечувењу се издваја један варварски чин рушења Његошеве заветне капеле на врху Ловћена 1974. године. Свесрдна помоћ коју је тај акт добио од Ватикана и самог папе довољно говори о његовој дубоко антисрпској и антиправославној природи. Био је то један потез којим се комунистичка власт сврстала раме уз раме са аустроугарским окупатором, понављајући његове праксе и науме.
АБР и појава Мила Ђукановића и Момира Булатовића
Међутм, до дисконтинуитета долази у току и након такозване Антибирократске револуције. По оцени Небојше Владисављевића био је то првенствено широк покрет радништва и народа, започет на Косову и Метохији и касније проширен широм Србије и Црне Горе. На њега се негде политички надовезао Слободан Милошевић помажући смену старих комунистичких руководстава како на КиМ, тако и у Новом Саду и Подгорици.
Овај широки покрет имао је и социјални и национални карактер, а у неком смислу и демократски јер су политичари по први пут затражили подршку од масе која је била спремна да своје незадовољство покаже на улици. Кроз ширење протеста јачала је његова национална димензија која није мимоишла ни Црну Гору. Миша Ђурковић наводи како је “све то је морало да се одрази и на Црну Гору где се такође појавио неоромантичарски занос слављења преткомунистичке историје и свог српског идентитета. У периоду 1988-92 и Црна Гора је у великој мери била део таласа српског националног романтизма”.
У том процесу у Црној Гори на сцену су ступила два нова и млада политичара са перспективним каријерама од којих ће један кројити судбину Црне Горе, практично све до маја ове године. Били су то Момир Булатовић и Мило Ђукановић.
Треба поменути да је у том периоду либерализације и попуштања партијских стега било занимљивих и важних дешавања и на другом политичко-идентитетском полу Црне Горе, у такозваним “дукљанским” круговима. Водећи се идејама Секуле Дрљевића, Савића Марковића Штедимлије, а од млађих аутора Сава Брковића и Шпира Кулишића, основана је ултра-црногорска националистичка партија названа "Либерални савез”. У њеном оквиру је сазревала мисао независне Црне Горе и потпуно несрпског идентитета тамошњег становништва. Они су одбацили чак и идеју о дуализму својствену Миловану Ђиласу и старијој комунистичкој номенклатури.
У таквом амбијенту попис из 1991. године дао је веома занимљиве резултате, који ће бити увод за националне и културне спорове наредних 30 година.
Шта из овога читамо? Првенствено пад броја Црногораца, а са друге стране, готово три пута већи број Срба у односу на 1981. годину. Као један од узрока горе смо поменули попуштање партијских стега и један општи романтичарски занос међу Србима покренут осетљивим националним догађајима на Косову и Метохији, као и у Хрватској и БиХ.
Међутим друга ствар која ће свој утицај јачати, поготово од друге половине 90-их јесте заправо претумачивање појма црногорства на несрпским основама. То се операционализује на следећи начин: Што је појам Црногорац мање једнак појму Србин то је мање флексибилан и мање уподобљен сложеним идентитетским нијансама у Црној Гори, што последично изазива дистанцу од њега и окретање српској националности.
Тачније, док су друштвени актери типа Либералног савеза на сву силу филовали црногорство анти-српским садржајем, користећи за то методе фалсификовања и непоштеног интерпретирања историје то су несвесно радили на повећању броја националних Срба. Због тих “дрљевићевских” идеолошких наслага припадање црногорској нацији просто је постало неприхватљиво и одбојно за велики број људи који су ипак осећали дубоке културне, политичке и сваке друге везе са остатком српског народа. Па тако појам Србин заправо не искључује црногорску димензију идентитета, док је појам Црногорац услед наведеног процеса не само искључио све српско, него почео да подразумева и одређену врсту агресије према српском.
Доминација Ђукановића и преузимање сепаратистичких идеја
Невоља је што политику Либералног савеза након унутрашњег раскола са Момиром Булатовићем преузима Демократска партија социјалиста на челу са Милом Ђукановићем. Тада се радикални црногорски сепаратизам корак по корак почиње промовисати са позиција власти. Па се предузимају кораци за потпуно одвајање од Србије, од увођења марке као валуте до промене имена државе 2003. године.
То је наравно, радикализовало онај део становништва који је остао привржен српском идентитету и заједници са Србијом, па ће резултати пописа из 2003. године бити право српско буђење и показатељ снаге и жилавости те идеје у Црној Гори.
Долазак броја Срба на готово једну трећину целокупнпг становништва алрмирао је власт у Подгорици. Податак који је по њих био још поразнији јесте изјашњавање о језику (у међувремену је проглашен црногорски језик и наметнут је вештачки избор између српског и црногорског).
Наиме, број говорника српског језика је био на 63%, а црногорског, који се први пут појављује као пројекат власти, само око 21%.
То је мотивисало Ђукановића, да са коалиционим партнерима као што је Социјалдемократска партија крене у процес агресивног наметања црногорског идентитета кроз нова институцинално-симболичка решења.
Први корак у томе свакако је доношење Закона о симболима 2004. године. Тада је, по први пут након више од века одлучено да тробојка не буде симбол црногорске државе. На њено место је дошао модификовани алај-барјак. За химну је проглашена песма “Ој свијетла мајска зоро”, чије је две строфе написао фашиста и сарадник Анте Павелића – Секула Дрљевић.
Одвајање Црне Горе од Србије
Након тога наступио је и референдум о отцепљењу од Србије, који је по суду Јована Маркуша, крајње кривотворен и на непоштен начин добијен. Но, било како било, та чињеница је од стране Србије призната и Црна Гора је од тада независна држава.
Негаторски однос према српском народу наставио се низом потеза власти, од доношења дискриминаторног Устава 2007. године, па до признања независности тзв. Косова. Притисак је ишао и кроз јавност и највеће медије као што је Радио телевизија Црне Горе. Поведена је и читава кампања у култури и НВО сектору, богато помагана, што од власти, што од западног фактора, која је требала да подржи новоцрногорску државност. Промоција емисија Дарка Шуковића и Новака Аџића и сличних ширила је један општи анти-српски набој у друштву.
Све то се одразило на следећем попису становништва из 2011. године:
Српски језик говорило је око 42%, а црногорски око 37%.
Као што видимо, тада је број и Срба и говорника српског језика под притиском екстремно агресивне пропаганде власти пао у корист Црногораца. То је дало ветар у леђа ДПС-у да настави са провођењем својих идеја. Након свега другог на ред је дошла и Српска православна црква, тачније њена имовина. Једним дискриминаторским законом парламентарна већина је 2019. покушала одузети имовину СПЦ и преписати је у државну. Био би то један анти-цивилизацијски чин, који би на дуг рок претио да духовно и идентитетски затре српски народ у Црној Гори.
Литијска катарза
Реакција на ту политику је била огромна, и онај тихи и упорни рад цркве на народном продуховљењу донео је резултат у величанственом литијском покрету. Могло би се рећи да је након њега и последичне смене власти, кренула постепена обнова српског народа и да се та, како рекосмо на почетку, духовно-идентитетска катарза некако мора очитати и на попису становништва.
Да ли ће се историја након дугог пута пуног лутања и станпутица вратити на стазу краља Николе? Враћа ли се то Црна Гора Његошу као у библијској причи заблудјели син свом оцу на покајање? Остаје да видимо у данима и годинама пред нама, загледани у врх Ловћена на коме ће се та промена неминовно указати, или пак неће…
